Cvetaju i meni ruže, da znaš! Još kako...

Ne prija mi zima bez tebe. Nekako mi sneg nije dovoljno beo, soba je nedovoljno topla, a led je utemeljen oko srca, nije baš za klizanje. Stegao se i ne popušta.

     I ruke su mi promrzle, znaš. Fali mi džep tvog kaputa da ih ugreje, moj je prazan, pa nekako izgleda kao da sve više hladi. Još kad bi mi poljubio prste, pa gde 
bi nam kraj bio. A ti se inatiš. I dobro ti ide. Svetiš se. Ide ti i to, moram priznati . Meni recimo, ne da ne ide, nego nikako da krene. A ti ne veruješ.

     Ti misliš još sam ona ista, luckasta devojčica, što bane niotkuda, poremeti ti redosled prioriteta u srcu i nestane. Razoruža te dodirom i pobegne u ćošak sobe da se smeje tvojoj nemoći. Ona, za koju tvrdiš da nije znala šta hoće, pa te zato izgubila. E, pa znaš šta prijatelju, znala sam ja šta hoću. Itekako sam znala. Ali ti nisi znao da se iza osmeha krije bol, neprospavane noći, jer isto sam tako znala i na koji način ih provodiš. Znala i sa kim. A smejala sam se. Ćutala. Glumila plavu i glupu. A nisam bila glupa, samo zaljubljena. Zaljubljena čak i u tvoje mane. 

     Kažu da je to onda ljubav. Moguće je, ima sve predispozicije. Kažu, jebeš ljubav ako nije nesrećna. U tom slučaju mili, ovoliko se još niko nije voleo. 


    Reče ti, i da sam ti život upropastila. Biće da jesam. Ja sam kriva jer nisi umeo da me zadržiš. Srećom ti moj nisi, ljubavi. Meni baš cvetaju ruže, mogu ti reći... Al na Vilerovim goblenima...

     Nego, da se vratim na ono moje kobno "neznanje", da i to razjasnimo ... Kao što rekoh znala sam ja šta želim! Da bar jednom kad mi stegneš ruku i izgovoriš "Zakuni se da si moja !", povodom toga i uradiš nešto, da ne ostaviš sve u domenu priče. Htela sam da rušimo barijere, predrasude. Da ne pokušavamo već da uspemo. Htela sam samo malo više pažnje i poštovanja. Da shvatiš da one što ti greju krevet nikad neće zagrejati srce, i uspeti da izmame osmeh onda kad se ruši svet. Htela sam ja mnogo toga, da ne nabrajam. 
     
     Izmedju ostalog, želela sam da kad za 10-15 godina, na licu nazrem prve bore, u odrazu ogledala ugledam i tebe. Taj bih ih prizor ublažio. I bila bih srećna. Da, to je ta reč, upravo to sam želela sa tobom. Al ne ide. Htela sam da verujem intuiciji. Al negde je zapelo ... I ne mrda već dve godine ... 
     A napolju sneg, prvi ... Ali tebe nema, a ja bez tebe snegu ne znam da se radujem . 

                                                                                                                                                By MiMy

Zemlja nedođija

Vreme u kome muškarci vuku nedužne žene za kosu,"greškom".

Vreme u kome policija ne može da te zaštiti.

Vreme u kome u ponoć buše gume ljudima koji pokušavaju biti uspešni.
Vreme u kome se klinci buše, nabadaju boksevima i lome koske jedni drugima.

Vreme u kome devojke I žene napadaju manijaci I silovatelji I nikom ništa.

Vreme u kome šofer ima veću platu nego prosvetni radnik.Vreme u kome smo stranci u rodnom gradu zbog svih koji su došli sa strane.

Vreme u kome vladaju kriminalci na baterije, silikoni I u kome se živi od pičke.

Vreme u kome me niko ne poštuje jer sam običan smrtnik, obična devojka, koja čita knjige, gleda ljubavne filmove i traži posao u struci i samo normalnog muškarca …


Vreme u kome živim nažalost...


Zato, pustite me da “živim bajku i čekam princa”, jer me život oko mene razočarava gde god da se okrenem!

Život i uloge

I čemu sve ovo, i dokle? Zašto sam dozvolila da u ovim godinama sedim, gledam u jednu tačku i shvatim da me i dalje povređuju ljudi... Kada ću da shvatim? Koliko još vremena mora da prođe, da bih prihvatila činjenicu da ljudi nisu dobri, iskreni, jednostavno nisu pravi... Koliko? Imam ja vremena, samo me zanima još koliko puta moram osetiti ovu izdaju koja mi se ruga u lice da bih napokon prestala da osećam bol zbog izdaje i pokušaja poniženja.

    U čemu je čar razočarati nekoga? Šta se time postiže? Da li ima kraja tome? Hranimo ego, lečimo komplekse?  Ili je već nešto treće u pitanju? Nemam više emocija za čoveka koji me je razočarao, naravno da nemam. Bez obzira na sve, sebe cenim i volim najviše na svetu, te stoga ne mogu da razmatram uopšte čoveka koji je pokušao da me ponizi i spusti na svoj nivo. Tačka na taj deo mog života stavljena, idemo dalje, pa ćemo videti dokle ćemo stići...

     Nisam izdajica, nikada nisam bila i nikad neću biti... Kad sam prijatelj, prijatelj sam do kraja, kad volim, volim nesebično i bez granice, kad sam zaljubljena postajem slepa i sve to radim od srca i sa iskrenom emocijom. Svom muškarcu sam potpuno njegova, ostali ne postoje, nebitni su i nepotrebni totalno što se mene tiče. Svojoj sestri sam sestra, do kraja sveta i nazad i uvek i u svako doba dana i noći. Svom bratu sam sestra kakvu da je želeo nije mogao bolju da dobije. Drugarici sam drugarica ko sestra, ko majka ko druga polovina. Umem da budem i žena i devojčica i savetnica i saborac i drug i sve to umem samo i jedino iskreno, od srca, čisto i ne iskvareno. Ako ikada dođe do toga da me razočara, ponizi i ne ispoštuje vreme mog života u kome je postojao, onda se menja sve, u potpunosti se menja. Postajem hladna, ravnodušna i nezainteresovana. To je najveća kazna koju neko može dobiti, da jednostavno izgubi životnu ulogu koju je nekome igrao u životu. Sa izgubljenih par uloga gubiš sebe, svoj identitet, svoje ljude, gubiš sebe ... mislite o tome :*

Ne želim da zaboravim je jedina istina

Ne mogu da zaboravim je laž, ne želim da zaboravim je jedina istina. Istina koju je teško prihvatiti i suočiti se sa njom. Ja ne želim da zaboravim, ne želim da izbrišem i ne želim drugog, to je istina, jedina istina o njemu i meni. Jedina istina koja postoji i koja je ikada postojala.

Što je on toliko poseban? Što ne pokušaš sa drugim? Vidiš li da čekaš uzalud? Znaš da te ne voli. Znaš da ne vredi. To su pitanja i činjenice koje mi dragi ljudi predočavaju veoma često, na svako imam odgovor, ili već lažem samu sebe, ali jednostavno ne želim da ga zaboravim i izbrišem, značio je i znači i dalje čak i previše.

POSEBAN je, meni je poseban i uvek će biti. Nije prelep, prezgodan, nije mačo men koji baca žene u nesvest, ali za mene je bio poseban i tu se moj odgovor na to pitanje uvek završava.

 Ne želim i neću da pokušam sa drugim, jer iako nisam sa njim, ja sam mom muškarcu verna, ne njemu kao osobi, već njemu kao ovom osećanju koje živi u meni, njemu koji mi znači i posle toliko vremena. Ne želim i neću ni da pokušavam sa drugim, sve dok je on u mojoj glavi. Ne bi bilo fer ni prema meni, ni prema tim drugima koji bi bili samo propali pokušaj.

Ja ne čekam uzalud, jer ja uopšte ne čekam, ja znam da je kraj, iako ni početka nije bilo. Ja samo živim sa tim i dobro mi je. Ne čekam da dođe, da se vrati, znam da neće, jednostavno ne želim drugog još uvek i ovo moje stanje ne nazivam čekanjem njega niti gubljenjem vremena, samo periodom koji mora da prođe da bi ga vreme izbrisalo, ako ikako može.

Znam da me ne voli, nisam slepa, a ni glupa, nikada me nije ni voleo, nikada mu nije bilo stalo. Ne volim ni ja njega. Nismo stigli da se zavolimo, čak ni da se upoznamo dovoljno. Ali ja sam stigla da nađem u njemu to što niko drugi ne vidi, čak ni on sam.

Znam da ne vredi, pa niko ne vredi ovoliko vremena, ali ja svoje vreme nisam bacila na njega, ja sam svoje vreme bacila na osećanja, na sećanja i na preslišavanje kako je sve bilo. Mučim sebe, oooo da, znam i hvala svima na savetima, ali ja NE ŽELIM DA GA ZABORAVIM.

Poželeću da ga zaboravim kada se pojavi neko sličan njemu, kada mi neko bude bio tako iznenada drag i blizak, znam da će to doći kad tad. Ali nikada neću poželeti da ga izbrišem kao da nikada nije postojao, jer je postojao i jer je to kratko vreme koje je postojao u mom životu posvetio samo meni, bio je potpuno moj, čudno povezan. Da, znam da mislite da sam luda, ali tako je.

Ja znam da nema nazad, ja znam da ima napred i da postoji budućnost u kojoj ON ne postoji. Svega sam svesna i prihvatila sam to. Želim samo da se nađe neka koja će u njemu videti to što sam ja videla, koja će verovati u njega više nego što on veruje u sebe. Koja će biti uz njega uvek i za sve, kad već meni nije dozvolio da budem. Iskreno to želim, jer njemu treba ta koja će samo da veruje u njega i koja će biti uvek tu, jer je u suprotnom potpuno izgubljen. Ja verujem u njega, ja znam kakav je čovek, ja znam i vidim da je poseban i žao mi je što on to ne vidi i što ne zna koliko vredi. Poseban je i tačka, meni je bar bio... a i dalje je...

     

Godina prođe, TI nikako ...

Nisam od onih koje sažaljevaju sebe, jer nemam ni zašto, ali ponekad mi tako dođe da se zapitam... 

ZAŠTO? U čemu je bio problem, nisi me voleo, to mi jasno. Nije mi jasno zašto si mi ovo uradio? Nije mi jasno zašto sam dugo vremena na mrtvoj tački, podsvesno se nadajući da ćeš da se vratiš a svesno znajući da nikada nećeš. Kuda sve ovo vodi? Nikuda znam, izgubila sam godinu dana, a mogu da izgubim i više ovako, ali ne vredi. Postoje neki usponi i padovi u mojim emocijama. Pomislim tako da si nestao, zauvek i ubedim samu sebe. Pa posle nekog perioda opet listam po glavi šta je bilo, kako se dogodilo.

 Dođem tako do zaključka da si POSEBAN, drugačiji od svih, da je meni sve to bilo novo, nepoznato. I stojim pri tome dok ovo pišem. Znam da je kraj, znam da ne postoje tri tačke, samo jedna jedina, ali ne vredi, ne mogu dalje. Istini u oči ne želim da zaboravim i nikada neću želeti. Jer, zaboravljam samo ružne stvari, a lepe pamtim zauvek. Možda sam ružne zaboravila već, pa zato ovako pišem. Ne postoje ružne stvari u mojoj glavi, postoji samo to jedno letnje veče, kiša koja sipi, postoje samo te crne oči i crne kosa, postoji samo taj osećaj pripadanja, postoji samo ta ispunjenost, postoje poljupci, postoji sve to i dalje.

      Znam, znam to postoji sve u mojoj glavi i znam da je za tebe to davno prošlo vreme i znam da sam luda i znam da te ne zanima. Da sam samo bila jedna epizoda manje, više, koje ne verujem ni da se sećaš najbolje. Znam i da te ne volim, znam i da nisam zaljubljena i ZNAM DA NIKAD VIŠE NIKO neće biti to što si ti a ja nemam dovoljno reči da to opišem. Jedna pesma govori o tome kao „Nijedan nema to što sam u tebi ljubila“. Mislim da je to neko najrealnije objašnjenje. Znam da ponovo izgubim pogled kad te vidim, znam da izgubim svaku reč i misao, jer mi samo pred očima sevne to vreme kada si na kratko bio samo moj, samo tu i tako blizak. Više nisi, ne plaši se. Vreme je uradilo svoj deo posla. 

     Postao si dalek, tuđ, nepoznat. Ne plaši se, nisam ona koja kuka i plače, nisam ona koja će da te kune, ili ti želi bilo šta loše. Kao što rekoh, zapamtila sam samo lepo, što se i vidi u mom pisanju i razmišljanju. Prebolela sam te, ali te nisam prežalila. Nisam prežalila što nisi bio moj duže, bar zauvek. Nisam prežalila što si bio poseban, drugačiji, blizak, nekako moj i što si otišao, nestao i ostavio me u oblaku bajke koju sam o tebi stvorila, umislila. NIKADA NEĆU NI PREŽALITI, ali sa tim se živi. To nije tuga, nije bol, nisu suze. To je samo osećaj neke blage praznine kad se setim kako je sve moglo da bude i kako je počelo, a sada nije. Ostala je samo neka praznina koju si nesvesno napravio. Znam, imaću novu ljubav, imaću nekoga koji će da mi bude PRAVI, ali tebe, LEPI MOJ, nikada neću prežaliti, jer to što sam prema tebi osetila kada si me zagrlio to se ne ponavlja, ne zaboravlja i ne briše. Toliko od mene. Volela bih samo da još jednom osetim tako nešto, jako, moćno, drugačije, volela bih da mi se ponovo desi neki drugi ti, kada ti već nisi hteo. Volela bih, ali ne znam da li verujem da to može da se desi više puta u jednom životu... a volela bih da verujem, jer za taj osećaj vredi živeti, voleti i nadati se ... 

Otvoreno pismo estradi vol.2

    Opet pišem, a ne znam ni što pišem, kad mnogi ne umeju da čitaju. Ne mogu bre da trpim silovanje mozga u obliku novog albuma Dive i njenih vernih fanova koji nas svakodnevno jašu sa njeim novim "hitovima". Devojka, žena, ono, kako god je promašilo profesiju, ali se dugih 20 godina održava na javnoj sceni, nekom neobjašnjivom magijom. A mi, običan narod, moramo to da trpimo i nažalost, hteli, ne hteli smo upućeni u sve njene aktivnosti. Ja bih se obratila više njenim fanovima i onima koji veličaju njen lik i delo. Njoj lično se ne bih obraćala, jer nemam ništa pametno da joj kažem, a da ne koristim uvredljive reči. Dakle, ako neko misli da je ona zvezda i Diva, da super peva i vrh izgleda, taj neko je MORA BITI,  kompletno retardiran. Pa dobro, nemam svi mi apsolutni sluh, ali trebalo bi da imamo zdravu svest, neslušanje pomenute je mentalna higijena bre. Ja mentalnu higijenu održavam i ne želim da kvarim svoj dan nekom NEDAOTIBOG hitičnom pesmom, kojoj ni tekst ne mogu da razumem. Kažu lepo se oblači... Pa ja i nisam primetila da se ona oblači, u zadnje vreme ona peva u gaćama i neodoljivo me podseća na mene iz mlađih dana, kada ukućanima držim solistički koncert pred spavanje, jer drugačije nisam htela da idem u krevet. Samo velika razlika između nas dve je ta, što sam ja tad imala 5 godina, gaće su mi bile za spavanje, štaviše i tada sam znala da pevam bolje nego ona sada, a sada pevam bolje od 90% estrade. Moja velika vrlina je što razlikujem KVALITET od KVANTITETA, a pojedini ne umeju ni da definišu pomenute pojmove. Da bih nekako mogla da pomognem i otvorim oči širokim narodnim masama, ovako ću vam objasniti, na plastičnom primeru.
     Što se zabavne muzike tiče Čola je bio ZVEZDA,  i dalje se drži, i svaka čast, ali tu su došli s godinama neki novi ljudi koje jako poštujem. Volela bih da vidim samozvanu Divu kako bi se ona ponašala na muzičkom takmičenju 90-ih, na kome su počeli pravi pevači, 3K dur... Znam da nije ni čula, ali ono, čisto da se zna da ne bi mogla ni u publici da peva, toliko... Neki od naših pop, zabavnih pevača koje jako poštujem i nazivam uspešnima su Georgiev, Šerifovićeva, Radovićeva... Ne mogu da ne pomenem naše komšije Hrvate i njihove izvanredne pevače Tonija, Badrićevu i Dragojevića. Sve ostalo je tu i tamo i onamo i ovamo , oni su zvezde.
    Narodne muzike što se tiče, tu smo malo jači, ima starijih pevača, živih legendi, koji su moranjem prešli u Grand Produkciju koja je sve samo muzička produkcija visokog kvaliteta nije. Ne znam da li ću pogrešiti, možda i hoću, ali Ceca je za mene NAMBR UAN! Ostali narodnjaci su Šaulić, Đurišićka, Bekuta, Brena, Aleksićeva, Aličić, Tozovac itd ... Svako plagiranje i kopiranje zabranjeno, ma nije nego...
    Ni u jednu od pomenutih kategorija, samozvane zvezde, dive i ostala gamad ne spada. Tu spadaju one i oni koji se održavaju na estradi rekla-kazala skandalima, tra-la-la pesmicama, koje traju kraće nego flaša piva i kutija cigara. I ne može jedna takva pojava imati hit koji traje 10 ili 20 godina i to je jasno kao dan. Našoj estradi je hitno potrebna neka "muzička inspekcija" inače će deca da nam rastu u bolesnom muzičkom okruženju, slušajući nebulozne pesme nikakvog kvaliteta. I to je to. Si juuuu :)

Original i klo(V)novi :)

   To je samo moje skromno mišljenje, ne tvrdim da sam u pravu, ali jednostavno ja to tako vidim i čujem. Po tom mom mišljenju ima samo nekoliko originala, a ostali su bez sopstvenog pečata i stila pošli putem copy/paste i zato ugrožavaju originale.

    CECA je original, kopije su brojne, i sami znate. Prvo navodim ovu Zvezdu Granda koje crče il da liči na Cecu il ništa, čak je i obrve ko Ceca uradila. Ne znam tačno kako se zove, nešto kao Andrijana, samo neka gastarbajterska verzija, tipa Adijana, Andreana, Adreana, nem ti pojma. Ona je najiritantniji klon, iako ih ima previše. A da i Slavica isto i Selakov isto, mada me one i ne iritiraju, jer nađe se poneka fina pesmica. Samo mi nije jasno kako ne vidite da je Ceca jedna jedina u toj muzici i tom stilu, nemojte da skrnavite pobogu.

    GEORGIEV je original, a klonova milion i jedan. Ooooo pa dal vidite da ste smešni, na čelu sa Vasićem što ga voli i ne voli i Kovačevićem sa sve lapsusa i onim Režakom i još milion njih. Da se ne lažemo, svima vam je Vlado bio idol, kao i nama, pa nismo pokušali da budemo on kad porastemo, jer on je jedan a svi ostali su smešni i tačka. Ja ne znam šta ti ljudi pevaju, znam po jednu pesmu koje nas siluju sa muzičkih kanala i društvenih mreža. I nama i vama bi dragi klonovi bilo i lepše i lakše kada bi prestali da se bavite muzikom. Ako niste Vlado, ne pokušavajte da budete to je zlostavljanje muzike. Menjajte stil ili nestanite u vidu lastinog repa.

     ČOLA je original, a klonovi su uglavnom već ukapirali i odustali. I bravo za njih što su shvatili. Najiriutantniji je bio onaj Leo koji je čak i krao Čoline pesme i gde je sad, zna li ko šta je sa tim čovekom? Ja ne znam niti me zanima, mnogo me je nervirao. Čola je svojevremeno bio BIG STAR i sada je još uvek drži i svaka čast. Kad pomislim gde će biti sada nazovi zvezde u 60 godina onda ukapiram da je on stvarno velika zvezda ovih prostora.
 
   To je ukratko to. Ja da sam bila pevačica, ja bih verovatno furala Cecin fazon, ne bih mogla da stvorim svoj, pa sam se ipak odlučila za neku profesiju koju više volim i u kojoj sam bolja. Zato klonovima, preporuka od srca, tražite sebe u nekom drugom poslu, u nekoj drugoj umetnosti i nemojte da svojim "već-viđeno tra-la-lajkama" da skrnavite lik i delo svojih originala, jer su oni ORIGINALI i uvek će to i biti, šta god vi kao njihove bedne kopije radili, nećete biti ni senka od onoga što su oni. Si juuu ... :)