Ponekad , sebe tako damo , za oči jedva upoznate

Da , ona je sebe baš tako dala . Za jedne baš takve oči . Potpuno nepoznate. Oči , tako jedinstvene . Blage i prokleto surove istovremeno .. Autentične do najskrivenijeg nerva .
Oči ni po čemu slične milionima drugih plavih, zelenih, crnih , bademastih očiju . Ove oči su sjale nekom novom bojom . Intenzivnijom , dubljom , nedokučivom . 
Oduvek se bojala mraka . Ni ulične svetiljke nisu imale dovoljno svetlosti da strah neutrališu ,pomognu da u tami nađe put . Takve staze trudila se da izbegne , uvek uspešno . Sve do tada .
Te oči su nesumljivo bile najmračniji predeo u koji je zalutala , ali tog se mraka nije bojala . Krilo se dovoljno svetlosti negde na samom dnu . Previše ljubavi iza hladne fasade . 
Krilo se u tom pogledu previše ljudskosti i nežnosti , previše zanemarenih vrlina . Bola , koji je vešto sakriven . Krilo se tu još nešto , jače od svega toga, neprevodivo u reči . Nešto , čemu
nije uspela da nameni adekvatan naziv . Nešto, što joj je poremetilo ravnotežu , oduzimalo dah . Nešto, potpuno nepoznato, zbog čega bi se odrekla svega, zbog čega je poželela da se zauvek
izgubi u tom mraku . Nešto , zbog čega su te oči postale potreba i smisao . 
Krio se u njemu ceo jedan svet , koji je zelela da otkrije , u kom je zelela da ostane . Vera u ljude, davno izgubljena . Vera u ljubav , bezuslovnu , vanvremensku . Sve je to videla u njemu .
Bio je jedini kog bi umela da voli . I svega se toga plašila. 
Bio je jedini pored kog je poželela da vreme stane . Zbog kog joj se život činio prekratkim .
Nikad mu nije rekla, i da je želela ne bi umela, naprotiv . Oterala ga je od sebe . Svesno . 
Mislila da je će umeti da prepozna strah . Da ga spreči .
Trebao je samo da joj kaže da ostane . Možda nije želeo. Možda on u nekim drugim očima prepoznaje svoj svet .
Možda boja njegovih očiju i nije posebna . Možda je sve bila iluzija. 
Ne želi ona da veruje u to . 
Loša karma ili ipak ljubav ? Ma ... Ko će to znati !? 

Hej lepotice, moje prijateljice...SVAKA SVOME JUGU ODLETI!

A nekada smo iste snove sanjale ... 
Gde smo sada ? Šta je ostalo od nas ? 
Mrtva slova na papiru ... Fotografije koje će vremenom izbledeti, i ništa više ...
Poneko '' Ćao, ćao, kako si ? Čujemo se, žurim ...'' , od nekih čak ni to , a nekad smo disale kao jedna ...
Kažu odrasle smo, promenilo se vreme, zato je to tako ...
Ne bih rekla ... Vreme je protutnjalo, a mi smo se promenile ... 
Svaka sledi svoje snove, i njima preokupirane anulirale smo stare uspomene ... Kao da nas nije ni bilo ...
Danas pretumbah po starim slikama, pa krenuše da naviru slajdovi ... Poneka suza ih isprati, moram priznati ...
Kažu to je nostalgija ... 
Ma ne bre, to je život ... 
Gledam lica bezbrižnih devojčica, setih se u šta smo se klele, kako smo planirale da osvajamo svet zajedno ...
Rame uz rame ... Sećam se da sam bila u problemu kad razmišljam koja će mi od njih ''sutra'' biti kuma ... Kako da 
izaberem kad ih sve isto volim ... Kako smešno to sad zvuči ... Al' bar više nemam tu dilemu ... Nažalost, ni jedna od 
njih ... Svaka od nas je u svoje '' sutra '' zakoračila samostalno ... 
Ja se još ponekad zapitam da li bi sve bilo drugačije da smo umele da istrajemo i sačuvamo one devojčice, i njihove 
snove ...
Kažu, ko zna zašto je to sve dobro . Ne znam odgovor ... Ali znam da ih se i danas rado setim, i dalje ih isto volim, i 
dalje im želim svu sreću ovog sveta ...
Dobre su to klinke bile, kapaciteti, zaslužuju je ... Znale su da vole, pate, smeju se, sanjaju i veruju ... 
Kao takve bih volela da ih opet sretnem, srećne, bezbrižne i na okupu ... Bar na tren ... Al jebeš ga, život piše 
romane ... Ne baš uvek sa krajem kakav smo priželjkivali ...

Porasle mi sise, a nije nikla piša ... zato više nismo drugari! by MiMy

'' Znaš mala nije baš da nema ništa novo . Ima, ne znam kako da ti kažem ... Bedak mi je sa tobom da pričam o takvim 
stvarima ... '' JA : Ma daj, kakav bedak, nemoj da me plašiš ! Ispljuni već jednom . Imaš neki problem ? Znaš da meni možeš sve da kažeš,pa znamo se hiljadu godina !'' Ma nemam problem ... U stvari imam, mislim da sam se zaljubio . Onako, stvarno ... '' JA : Hahahaha lažeš ! Hahaha ti zaljubio ??? Mislim to je super, divan osećaj, sad me skroz razumeš ... sad znaš o čemu sam ti pričala i kako je meni. Ajdeee pričaj, hoću sve da znam . Kako , kada ? U kogaaaaaa ??? '' U tebe ... ''
Tako je otprilike izgledao naš poslednji dijalog . Sve bi se završilo kao i obično, da ja u jednom momentu nisam shvatila da '' TEBE '' nije neka zalutala Indijanka, već moja malenkost ...Malenkost koja je sa njim bila '' ORTAK '' poslednjih dva'es godina !Da, da ortak ! U pravom smislu te reči, u svemu, svake sekunde ... Pošteno sam se trudila da ga '' muški '' ispratim u ortakluku, a on me diskriminisao na najgori mogući način, samo iz jednog razloga ... Porasle su mi sise, a nije mi nikla piša . I eto, u problemu smo ...To što sam gulila kolena izigravajući mu golmana ( levog beka, ako je baš raspoložen ) , odmeravala krajnje aseksualne sojke bez ijedne grimase , pila cisterne piva za veče rizikujući da navučem celulit i stomačinu, to se ne važi, a ? To što smo pre mnooogo letaaaa isti pesak zapišavali, isto dodje nebitno ? Puj pike, ne važi se ! Eeeee, to tako neće baš da može, prijatelju !Ja ti reče da '' ispljuneš '' to što te muči, ali ne da pljuneš na sve ove godine . Nisi me razumeo baš kako treba, izgleda mi .Ali šta je tu je ... Nema povratka ...E zato ne verujem u '' muško-ženska '' prijateljstva ! Verujem u ljubav koja se lako rodi izmedju istih, ali to je za neku drugu priču .Ja sam poslednji romantik, čini mi se, ljubav uvek prepoznajem ... Ovde prepoznah samo želju . A želje poistovećujem sa slabostima ... A iza slabosti se kriju uglavnom '' nedovršene '' ličnosti . Ja bar imam takav '' dojam '' , možda grešim ...Ne znam, pokazaće vreme ... Da ne dužim , poenta je da ne smete sebi dozvoljavati taj luksuz da zbog slabosti gubite ljude koji vašu svakodnevicu činekvalitetnijom i prijatnijom .Pokušajte da odvojite nokat od prsta . Ume da zaboli, itekako . Nokat neće izrasti, a praznu površinu prekriće gadan ožiljak.Slabost je trenutna, bol popusti pa isčezne , a praznina ostaje . I strašno loše izgleda ... by MiMy

Otvoreno pismo estradi! :)

    “Ja da sam htela da budem novinarka, ja bih to i bila”, reče jedna naša poznata pevačica, da bi joj na to njena ljuta protivnica odgovorila “Morala bi prvo da naučiš da pišeš, svih 6 padeža”. I ko je tu lud? Neee, daleko od toga da tražim da birate stranu, nisam ni ja na strani bilo koje. Nemam idola, nemam favorita, jednostavno totalno nebulozno da žena od nekih 30 godina može da prevali preko usta da srpski jezik ima 6 padeža, kamo osnovna škola lepojko? A da zlo bude veće, posle je pokušavala da se demantuje, vadi I čupa, kao I uvek kada , ne daj Bože ispadne glupa, a to nikako nije, zaista nije, jer je cela država poznaje, upoznati smo sa njenim likom i delom... nažalost ili na sreću.    Da citiram ponovo “ja da sam htela da budem novinarka, ja bih to I bila!” Ovog puta se pronalazim u tome, nisam htela da budem novinarka, ali su me razne stvari inspirisale da napravim blog, I pišem o svemu I svačemu. Pišem iz više razloga, a jedan od najvećih je taj što ne mogu da ćutim. Sama pišem svoje blogove, kada je pisao neko drugi, ja ga potpišem. Tako da bude jasno da se javno obraćam, lično ja, našoj estradi. Ne zanima nas (ograničavam se na nas normalne) gde I šta jedete. Ne zanima nas koliko vredi  vaš stambeni objekat, I pokretna imovina u vidu spejs šatla. Ne zanima nas koliko plaćate odevne predmete I da li su originali ili kopije. Ne zanima nas koga volite, koga ne volite, sa kim se tužite ili prepucavate preko društvenih mreža. Ne zanima nas ništa o vašem privatnom životu, I zaista bi mogli toga I da nas poštedite nekako… nas normalne, ako je to ikako moguće.    Mene lično zanima par stvari oko naših estradnih ličnosti, da ne bude, da me ne zanima baš ništa. Zanima me kvalitet njihovog dela, znači, naglašavam KVALITET, ne kvantitet, ali izgleda da nema ko da me čuje i razume. Zanima me zašto misle svi kolektivno da su nama, običnom narodu toliko bitni, zašto misle da su nam bitne neke banalne stvari, zašto misle da se sve vrti oko estrade I da svi, kao ovce moramo pratiti njihova dešavanja. Drugo, zanima me kako neke nije sramota da ne znaju broj padeža, tablicu množenja, kako je npr potonuo Titanik, neke opšte stvari ne znaju, opšta kultura na nuli, blamiraju se svojim “selebriti biserima” a glume velike zvezde. Kuda smo krenuli I gde smo skrenuli, svi kolektivno, na državnom ili ti republičkom nivou? Po mom “skromnom” mišljenju davnih dana je ova naša bajna zemlja imala zvezde, mislim estradne umetnike uspešne u svom poslu, koji su odlično radili svoj posao I držali se toga. Oni su legende, žive legende! To mi se sviđalo I to je ok.  A šta se desilo u međuvremenu pa su polupismene estradne umetnice, da ih ne nazovem pevaljakama, jer ne umeju ni da pevaju, šta se desilo pa su umislile da se bave novinarstvom, politikom I trpaju svoje operisane I botoksirane njuške svuda? Ko im je rekao da su pametne, ko im je rekao da njihov komentar interesuje ikoga. Ko ih je slagao da imaju pravo komentarisanja svega I svačega… E pa ne može, sestre estradne umetnice, da sam neka vlast, a nisam to tako ne bi moglo… Ok je demokratija I sloboda govora I sve je to lepo, ali da bi mogla da komentarišeš bilo kog političara, ne možeš da imaš samo prva tri razreda osnovne. Da sam ja neko u ovoj državi mogle bi drugarice pevke da se obraćaju samo sebi ravnima I onda super, lepota, banja… Neka se one prepucavaju u svojoj branši, sa svojima, neka pričaju o pesmama (koje su uglavnom sve, samo pesme nisu, jer liče najviše na prvi susret deteta sa sintisajzerom), neka komentarišu svoje prazne, blajhane ili kolorizovane, mahom prazne glave I neka se strogo pridržavaju onoga “sliučan se sličnom raduje”. Iz tog mora glupih koje misle da su pametne,  izdvojiću par onih zaista pametnih, koje su se davnih dana izdigle iznad situacije I ne prepucavaju se po žutim novinama… e to su kraljice. Što bi naš narod rekao PSI LAJU, KARAVAN PROLAZI ! Oooo da, zanima me kako je jedan pevač, (koji se samo čudom magije još uvek održava na estradi) sebi dao za pravo da prepeva tinejdžerski svetski hit u svojih 50-ak godina? Joooj, kamo malo mozga, smejurijo od čoveka ? Zanima me još kako se neke javne ličnosti daju isprovocirati lako? Ako si već veličina, ako si zvezda, star, diva, kraljica I tome slično zašto “jašeš” po društvenim mrežama, vređaš anti fanove I prepucavaš se sa njima da li su ili nisu u pravu… Kamo malo vaspitanja, onog kućnog… oooouuu wtf? Postoji masa njih koja ne znaju ni definiciju pomenutog vaspitanja a o praksi da I ne govorim. E tako…

    Mislim da bi to bilo to… ali ovo je samo deo… Nastaviće se .Neću, ne mogu I ne želim da ćutim. Ja sam normalna, obična osoba, ja sam glas naroda, ja sam glas većine… Ali većina ćuti, nema snage da tupi zube. Ja vremena imam, pamet mi ne smeta, I zaista moram da pokušam bar da iz sebe izbacim neke negativne emocije I misli da ne bih nekim nesrećnim slučajem postala hejter. Još nešto veoma bitno za one koji možda prate živote naših “zvezda, diva, kraljica, mega zvezda, kraljica I kraljeva splavova ”. Pre nego što su postali SELEBRITI, I oni su bili ljudi, manje ili više normalni, prosečni, ljudi Iz naroda, I oni su bili kao mi, dok ih neko nije usmerio ka estradnom nebu, neki su se pronašli tu, a neki su večito pokušavali I pokušavaće jašući po tuđim karijerama I imenima po svaku cenu zauzmu naslovnu stranu. Ali to je tako… I nemam ništa protiv, samo bih volela da nam malo manje siluju mozgove svojim (po mom mišljenju) potpuno besmislenim I ispraznim dešavanjima, mislima, događajima … Si juuu :*

Kad ni ljubav više nije dovoljna ...by MiMy

Šta ćemo sad nas dvoje, prijatelju ? Sad, kad ni ljubav više nije dovoljna ?

Sad, kad smo potrošili sve laži i izgovore, poskidali maske ... ogolili jedno drugo do koske, i ostali sami, oči u oči sa istinom ?Šta sada ? Ostati, boriti se, opstati ? Nema šanse, bilo bi idealno, nije to za tebe ... Ne umeš ti sa tim da se nosiš ...Tipujem na bekstvo ! To je najlakše, to je tvoj stil ... To si ti .Drugi put me puštaš da odem, gubiš me tek tako, kao da je to najnormalniji sled dogadjaja . Isti scenario, isto sve ... Isto godišnje doba ... glumci, uloge ... samo jedna razlika ...Ovaj put nećeš imati kome da se vratiš ... Ja zaista sebe smatram za dovoljno inteligentnu devojku, kojoj je najlakše da odglumi budalu ako situacija već to zahteva, ali kad se od mene očekuje da budala i ostanem, nastaje problem . Ne ide mi uz karakter. Nije da ti ne bih učinila ali ne vredi, ne mogu protiv sebe, prijatelju .Ima žena nema broja, naćićeš ti neku adekvatniju za tu ulogu . Što se mene lično tiče, ne bih znala šta sad . Kako dalje . Volim ja tebe, više od svega i dan danas ali nisam na taster, pomešao si me sa onim tvojim frižiderom . Ja se palim na zagrljaj. Na poneku lepu reč . Ja stojim u mestu i čekam sve ono što je vredno čekanja . Ti si bežeći od sebe, od mene, od nas, to prestao da budeš . Ja sam čekajući izgubila sebe .Onu devojku koja te je uvek dočekivala raširenih ruku, ozarenog lica punog razumevanja ... Onu devojku koja te ispraćala uvek suznih očiju, koja te krila i čuvala od svih, negde s leve strane ... Onu devojku koja te volela svom snagom svojih godina ti si prijatelju ubio, bez ijednog metka . Lako i precizno . Jer ti ljubav više nije bila dovoljna. Zato nemaš kome više da se vratiš . Nje odavno ovde više nema… by MiMy

Dobro srce imaš, ne valjaju žene :)

    Ne, ovo nisu samo stihovi turbo folk pesme, ovo je činjenično stanje! Ako si previše dobar, ne valja, ako si previše loš, opet ne valja... nađi sredinu i strogo se drži nje. Budi muško onda kada to trebaš biti, budi mekan kao pamuk onda kada ti nešto treba. Izvinjavaj se kada moraš, ali samo tada. Reci hvala onda kada zaista treba da budeš zahvalan. Udari rukom o sto, naravno samo figurativno onda kada treba da se zna ko je muško u vezi, kombinaciji, braku itd... Jer to, koliko god da smo savremeni mora da se zna. Žene ne valjaju, to je činjenica, kada osete da je sve na njima – odluke, svađe, reči, brige, sitnice ...

     Zato, ne budi dobar, popustljiv, slab. One to ne vole, vole jake, sposobne, odlučne a s druge strane vole maze, dobrice, umiljate. Da li može da se balansira na sredini i da se ponašaš onako kako situacija nalaže.

   Kada pretera da kažeš DOSTA, da ne dozvoliš da dominira, to moraš ti. Kada je tužna, samo da je zagrliš i ćutiš, kada se duri bez razloga da joj kažeš da to kod tebe ne pali. Da ne pričaš prazne priče i pravdaš se kada nisi kriv. Kada ljubomoriše reci joj da si ponosan jer je ljubomorna. Kada gledaš druge žene, nemoj da je lažeš da si slučajno, jer ona to vidi. Da držiš do sebe, ako si slobodan da ne dozvoliš sebi neke smešne izlete, jer svako sam sebi postavlja i održava „cenu“. Ni dobar, ni loš, jednom rečju poseban. E, žene to vole, to "poseban", što nikad nijedna nije uspela da definiše a sve smo doživele. Znači budi poseban, šta god to značilo, verovatno vi muškarci znate kako treba da se ponašate da bi bili posebni. Budi poseban, budi „onaj što ima ono nešto“ i svet ti je na dlanu, žena milion i jedna, i ne onih što ne valjaju nego pravih, kvalitetnih, plavih, crnih, smeđih, matorih, mladih, vršnjakinja, drugarica... Budi poseban, budi gospodin, budi seljak, budi fin i prost, budi sve u jednom čoveku i uspećeš sve što ti padne napamet, GARANTUJEM TI! Si juuu :***

JOŠ TE NEŠTO ČINI IZUZETNIM

I samo tako, jel? Pojaviš se niotkuda posle toliko vremena i ponovo me gledaš tim pogledom koji me ubija. Samo sada nismo sami, nije trenutak i nikada više neće biti. Ne može! Ne dam! Ni jedan jedini dan, ni jedan sat, ni jednu pesmu, ne dam više! Ne zaslužuješ, a i ne želiš. Samo alkohol radi u tebi pa opet misliš da sam glupa, verovatno. E lepi moj, jesam i glupa i luda što stojim na mrtvoj tački već dugo vremena zbog tebe. Ne znaš, bar se nadam da ne znaš to, a opet me provociraš. Čemu? Kuda vodi sve ovo? Vidim da su ostale reči nedorečene, a dela neostvarena, osećam da to lebdi među nama iako je prošlo par meseci. Osećam da postoji kočnica, ne postoji razgovor, normalan, opušten kao među običnim poznanicima. Ne znam da se ponašam kad si tu, jednostavno ne umem, zbunjuješ me. Ti praviš od mene bez ijedne reči glupaču koja ćuti i kao robot sve što radi, radi mehanički. To ti nije namera, ali radiš to! Samo da je sve bilo drugačije, samo da nisi slagao i nestao, samo da nismo povezani nekim ljudima, lako bih ja. Davno bi ti bio arhiviran negde na nekom spisku „promašaji“. Ali ne vredi, ne mogu, pokušavam, ali ne mogu da te precrtam, ne ide mi od ruke. Svakako nikada više neću dozvoliti da uradiš isto, iako bi te možda ponovo na to naterali litri alkolhola još nekada, a ne, ne. Kako kaže Ceca Kraljica „jednom si to uradio, uradićeš isto ponovo, nemoj mi prići, jer znam da ćeš otići“. Razumem odlično tu pesmu, osećam je, kaže ko jedanput ode, ne ume bez slobode, tako i jeste. Zašto bih pokušavala nešto što ne mogu, zašto opet da ulazim u to čak iako mi se ukaže prilika.

    Stvarno ne mogu, ne umem ja to, nisam bezosećajna, nisam kamen, iako želim da budem, pogotovo kada si mi ti na bliže od nekoliko metara. Jednostavno želim da te izbrišem, da te zaboravim, da ne pamtim tih nekoliko sati koje sam sa tobom provela, jednostavno želim da zaboravim da sam za tako kratko vreme dozvolila da uđeš u moj život kao neko bitan. Nije mi jasno kako si to uspeo, i  nikada mi verovatno neće ni biti jasno. Ne znam ni sada, ne znam kako i šta me drži da mesecima vrtim film tog prekratkog  vremena sa tobom.

     E moj ti, samo kad bi znao i deo ovoga, pokušao bi da me zaobiđeš sledećih 150 godina. Ja moram da pišem, tako mi je lakše, kao izbacim neki deo toga pa mi bude lakše, na kratko. Nemaš ti pojma ni o čemu, ništa ti nije jasno, a ništa te i ne zanima, kako kaže jedna moja drugarica „ne znaš ti lepi, šta je sport“. Jednostavno se ne nalazimo na istim dužinama i nikada nećemo. I to je otprilike to. A ja sam budala, nepopravljiva, i dalje te sanjam, „u tome rekord obaram“ i dalje negde u nekoj dubini duše i mozga želim da si tu, da ostaneš, da opstaneš,možda čaki zauvek. Iako znam da ne možeš, ne želiš to, ja sam i dalje tu... Eeee lepi moj, možda dođe i mojih 5 minuta nekada, a tada ćeš da me čuješ itekako... Samo iz dva razloga, prvi je da si pokušao da mi vređaš inteligenciju, a drugi, jer si me lagao. A kao nejbitniji među razlozima izdvaja se taj da si počeo nešto što nećeš, ne želiš, pustio si me da pomislim da si poseban, naterao me da verujem u tvoje glupe priče... Uprkos svemu, nakon svih meseci, noći, dana, viđenja ili pukog javljanja na ulici, ne znam zašto, nemam reči da definišem i objasnim sebi... po milion i jedan put se preslišavam, ali ne vredi, objašnjenja nema za to, ali ipak, ako išta znači JOŠ TE NEŠTO ČINI IZUZETNIM... bez ikakavog razloga. Nadam se da će brzo proći, nadam se da će sve ovo da stane, jer ne mogu, LEPI MOJ, nemam ja snage ni emocija za bacanje, imam ponosa i ja, nisam kamen, nisam životinja, ja sam BIĆE, ako to do sada nisi primetio... I samo još jedno : SREĆNO! Gde god bio i sa kim god bio ... A ja, ma šta ima veze kako ću ja, to se tebe kao i do sada ne tiče!