Oči ni po čemu slične milionima drugih plavih, zelenih, crnih , bademastih očiju . Ove oči su sjale nekom novom bojom . Intenzivnijom , dubljom , nedokučivom .
Oduvek se bojala mraka . Ni ulične svetiljke nisu imale dovoljno svetlosti da strah neutrališu ,pomognu da u tami nađe put . Takve staze trudila se da izbegne , uvek uspešno . Sve do tada .
Te oči su nesumljivo bile najmračniji predeo u koji je zalutala , ali tog se mraka nije bojala . Krilo se dovoljno svetlosti negde na samom dnu . Previše ljubavi iza hladne fasade .
Krilo se u tom pogledu previše ljudskosti i nežnosti , previše zanemarenih vrlina . Bola , koji je vešto sakriven . Krilo se tu još nešto , jače od svega toga, neprevodivo u reči . Nešto , čemu
nije uspela da nameni adekvatan naziv . Nešto, što joj je poremetilo ravnotežu , oduzimalo dah . Nešto, potpuno nepoznato, zbog čega bi se odrekla svega, zbog čega je poželela da se zauvek
izgubi u tom mraku . Nešto , zbog čega su te oči postale potreba i smisao .
Krio se u njemu ceo jedan svet , koji je zelela da otkrije , u kom je zelela da ostane . Vera u ljude, davno izgubljena . Vera u ljubav , bezuslovnu , vanvremensku . Sve je to videla u njemu .
Bio je jedini kog bi umela da voli . I svega se toga plašila.
Bio je jedini pored kog je poželela da vreme stane . Zbog kog joj se život činio prekratkim .
Nikad mu nije rekla, i da je želela ne bi umela, naprotiv . Oterala ga je od sebe . Svesno .
Mislila da je će umeti da prepozna strah . Da ga spreči .
Trebao je samo da joj kaže da ostane . Možda nije želeo. Možda on u nekim drugim očima prepoznaje svoj svet .
Možda boja njegovih očiju i nije posebna . Možda je sve bila iluzija.
Ne želi ona da veruje u to .
Loša karma ili ipak ljubav ? Ma ... Ko će to znati !?
