Otvaram plahar, prebrojavam …
66 pari cipela, 120 i neka torba … Sve potpisala zvučna imena …
Garderobni deo krcat , sve do jedne stvari najnovije na tržištu …
A ja nemam šta da obučem ! I ubadam ludilo …
Keširaju bez reči … Plaćaju mi sve hirove, a ja besna … Malo mi svega …
U novčaniku 800e … Dzeparac za ovaj mesec …
Sita, valjda ću da sastavim 15 dana sa tim …
Dva telefona krcatih imenika … Moji “prijatelji” …
Oba bruje do usijanja, baterija teško da mi sastavlja par sati …
Imam celih 17 godina i nikakvu viziju budućnosti …
Ambicija imam previše …da kupim još stotak pari cipela, i propratne opreme …
Da ne propustim nijedan vikend “kulturnih dešavanja”, jer bi u suprotnom svet propao!
Da uništim još koju kvalitetnu vezu jer to tako treba da se radi …
Da napravim još koji skandal jer ja imam zaledjinu …
Ja sam odrasla bez oca, taj nedostatak opravdava sve …
Imam dedu koji je neko, imam ujaka istog kalibra kojem sam miljenica i više mi od toga ne treba.
Svet se oko mene vrti, ja sam ta … Meni je sve oprošteno …
Moja sranja drugi čiste i plaćaju …
Školujem se u par kafića, jer moji se izostanci pravdaju na jedan poziv …
Sreća u nesreći je da su ti isti koji su mi omogućili iživljavanje, bili akademski gradjani, žive enciklopedije pa su ljubav prema čitanju i obrazovanju preneli na mene… Tako da sam bila emancipovani kreten, obogaćenog vokabulara …
U satima odmora od poroka, lažnih prijatelja i plivanja po blatu, radia sam na sebi,
čitala, pisala, igrala šah, slikala …
Bez ikakvog cilja, to mi je sve više bio hobi …
A onda svane novi dan I ja opet teram po starom …
Glumim ludilo bez pokrića, iživljavam se … I šatro sam srećna u svemu tome …
A sve što zapravo pokušavam da uradim je da kupim sreću …
Da materijalnim stvarima popunim prazninu koju imam od rodjenja …
Sve što sam želela da postignem bilo je da jedan od ta dva jebena telefona zazvoni I da me taj isti nazovi otac pita “Sine kako si ? “
Nikad nije zazvonio …
Sa druge strane oni koji to nisu zaslužili, oni koji su mi pružili svu ljubav ovoga sveta su ispaštali …
Ja to nisam umela da vidim … Kao što rekoh ja sam sreću kupovala .
A onda odem u školu I vidim realnu sliku života … Decu koja nemaju za užinu a kamoli za cipele .
Spakujem dva kofera garderobe, kovertu sa novcem i dam razrednoj da razdeli …
Zamolim da ne kaže od koga je, jer ja furam fazon kučke, ne idu mi emocije uz ulogu…
I bila sam ispunjena kad vidim neko dete da nosi moje patike, trenerku … Ali više je to bio način da se “operem” pred sobom, nego istinska humanost …
I najzad desilo se ono čega sam se najviše plašila …
Taj isti moj deda, koji mi je bio sve, koji je taj moj klimav svet držao da ne potone je umro … Baka, par dana posle njega …
Nema tih cipela koje su tad imale vrednost …
Nema tog poziva koji je mogao ublaži bol …
I nema tog oca koji mi je bio potrebniji od onog koji je upravo napustio svet …
Odrasla sam preko noći …
A onda je tek počeo život …
Onda su isplivali krediti … Kamata za kamatom …
Prodaja jedne nekretnine, druge, treće, četvrte …
Prijatelja ostalo koliko i prstiju na jednoj ruci …
Jedan telefon, 5 pari cipela …
Nesmirena savest i žive rane …
San koji je sve samo ne miran …
22 godine a kao da sam barem duplo starija …
Ali sam upoznala sebe … Odredila principe i prioritete …
Shvatila da od roditelja imam majku i ta dva groba …
I imam sebe . Prvi put u životu imam sebe koju poznajem .
Imam I puno nekih vrlina na koje sam bila gadljiva ali sad ih negujem .
I imam majku i par prijatelja koje poštujem iznad svega, i koje isto tako čuvam.
Prvi put imam mir koji to zaista jeste .
Imam puno zapostavljenih talenata koje oživljavam i koji me ispunjavaju.
I znam šta želim od života …
Imam neki novi život … Imam onaj prošli kom ovim putem odajem poštu .
Nemam predrasuda više, ljude delim na one koji to jesu i one koje nisu …
Iz prošlog života ne vučem čak ni navike, par ožiljaka samo zbog nekih stvari koje baš i nisu za ovu priču …
I imam jedno saznanje, a to je da svaka škola koju novcem platite nije skupa, I ja na ovaj način ne želim da izazovem sažaljenje da se razumemo, želim samo da svim onim ćurkama koje nemilosrdno crpe kućni budzet ukažem na to da povlače ručnu pre nego što plate glavom … Kad gubiš materijalno, u šutini ne gubiš ništa, ali kada platiš glavom , popravni ne postoje …
66 pari cipela, 120 i neka torba … Sve potpisala zvučna imena …
Garderobni deo krcat , sve do jedne stvari najnovije na tržištu …
A ja nemam šta da obučem ! I ubadam ludilo …
Keširaju bez reči … Plaćaju mi sve hirove, a ja besna … Malo mi svega …
U novčaniku 800e … Dzeparac za ovaj mesec …
Sita, valjda ću da sastavim 15 dana sa tim …
Dva telefona krcatih imenika … Moji “prijatelji” …
Oba bruje do usijanja, baterija teško da mi sastavlja par sati …
Imam celih 17 godina i nikakvu viziju budućnosti …
Ambicija imam previše …da kupim još stotak pari cipela, i propratne opreme …
Da ne propustim nijedan vikend “kulturnih dešavanja”, jer bi u suprotnom svet propao!
Da uništim još koju kvalitetnu vezu jer to tako treba da se radi …
Da napravim još koji skandal jer ja imam zaledjinu …
Ja sam odrasla bez oca, taj nedostatak opravdava sve …
Imam dedu koji je neko, imam ujaka istog kalibra kojem sam miljenica i više mi od toga ne treba.
Svet se oko mene vrti, ja sam ta … Meni je sve oprošteno …
Moja sranja drugi čiste i plaćaju …
Školujem se u par kafića, jer moji se izostanci pravdaju na jedan poziv …
Sreća u nesreći je da su ti isti koji su mi omogućili iživljavanje, bili akademski gradjani, žive enciklopedije pa su ljubav prema čitanju i obrazovanju preneli na mene… Tako da sam bila emancipovani kreten, obogaćenog vokabulara …
U satima odmora od poroka, lažnih prijatelja i plivanja po blatu, radia sam na sebi,
čitala, pisala, igrala šah, slikala …
Bez ikakvog cilja, to mi je sve više bio hobi …
A onda svane novi dan I ja opet teram po starom …
Glumim ludilo bez pokrića, iživljavam se … I šatro sam srećna u svemu tome …
A sve što zapravo pokušavam da uradim je da kupim sreću …
Da materijalnim stvarima popunim prazninu koju imam od rodjenja …
Sve što sam želela da postignem bilo je da jedan od ta dva jebena telefona zazvoni I da me taj isti nazovi otac pita “Sine kako si ? “
Nikad nije zazvonio …
Sa druge strane oni koji to nisu zaslužili, oni koji su mi pružili svu ljubav ovoga sveta su ispaštali …
Ja to nisam umela da vidim … Kao što rekoh ja sam sreću kupovala .
A onda odem u školu I vidim realnu sliku života … Decu koja nemaju za užinu a kamoli za cipele .
Spakujem dva kofera garderobe, kovertu sa novcem i dam razrednoj da razdeli …
Zamolim da ne kaže od koga je, jer ja furam fazon kučke, ne idu mi emocije uz ulogu…
I bila sam ispunjena kad vidim neko dete da nosi moje patike, trenerku … Ali više je to bio način da se “operem” pred sobom, nego istinska humanost …
I najzad desilo se ono čega sam se najviše plašila …
Taj isti moj deda, koji mi je bio sve, koji je taj moj klimav svet držao da ne potone je umro … Baka, par dana posle njega …
Nema tih cipela koje su tad imale vrednost …
Nema tog poziva koji je mogao ublaži bol …
I nema tog oca koji mi je bio potrebniji od onog koji je upravo napustio svet …
Odrasla sam preko noći …
A onda je tek počeo život …
Onda su isplivali krediti … Kamata za kamatom …
Prodaja jedne nekretnine, druge, treće, četvrte …
Prijatelja ostalo koliko i prstiju na jednoj ruci …
Jedan telefon, 5 pari cipela …
Nesmirena savest i žive rane …
San koji je sve samo ne miran …
22 godine a kao da sam barem duplo starija …
Ali sam upoznala sebe … Odredila principe i prioritete …
Shvatila da od roditelja imam majku i ta dva groba …
I imam sebe . Prvi put u životu imam sebe koju poznajem .
Imam I puno nekih vrlina na koje sam bila gadljiva ali sad ih negujem .
I imam majku i par prijatelja koje poštujem iznad svega, i koje isto tako čuvam.
Prvi put imam mir koji to zaista jeste .
Imam puno zapostavljenih talenata koje oživljavam i koji me ispunjavaju.
I znam šta želim od života …
Imam neki novi život … Imam onaj prošli kom ovim putem odajem poštu .
Nemam predrasuda više, ljude delim na one koji to jesu i one koje nisu …
Iz prošlog života ne vučem čak ni navike, par ožiljaka samo zbog nekih stvari koje baš i nisu za ovu priču …
I imam jedno saznanje, a to je da svaka škola koju novcem platite nije skupa, I ja na ovaj način ne želim da izazovem sažaljenje da se razumemo, želim samo da svim onim ćurkama koje nemilosrdno crpe kućni budzet ukažem na to da povlače ručnu pre nego što plate glavom … Kad gubiš materijalno, u šutini ne gubiš ništa, ali kada platiš glavom , popravni ne postoje …
No comments:
Post a Comment