Ko još brine ko mu gleda u leđa by MiMy

Nikad nisam bila od onih žena koje se vode devizom «neka ide gde god hoće, samo meni nek se vrati» .
Ma nek ide s milim Bogom ako je već krenuo, meni nek se ne vraća . 
Jer, oni koji odlaze, vraćaju se izmenjeni, potrošeni, polovni a očekuju da zateknu isto što su ostavili. Ako ne i bolje.

A opet sam ga puštala, svaki put kad bi zakoračio.
Dočekala, kad se vraćao .
Pravila se da verujem kad je lagao, bez jedne grimase negodovanja.
Bio mi je potreban sve ovo vreme. Loš, ma najgori.
Bio mi je potreban, ne, za neko bolje sutra, već da bih prebolela ono naše juče.
Nije žensko srce tek obična pulpica koja luči otrove .
Krhka je to igračka za nevešte ruke. 
Ali postaje neuništivo vremenom.
Postaje otporno na iluzije, slatkorečivce, kule, gradove i lažna obećanja .
Ali samo pod uslovom da se dovoljno dugo truje istim .
Srce ne bira kome će dozvoliti da ga truje, ali nepisano pravilo je ipak da ulogu dodeljuje barabama, gotovo uvek.

Pamet tu gubi pravo na repliku.
Moja inteligencija i intuicija su oštru bunu podigle, ali nije mi to od velike pomoći bilo.
Kao narkoman u krizi, očajnički sam molila za dozu njegovog ludila da bih preživela dan.
Interesantno, kad je bio dobar bio mi je suvišan. Tada sam ja bila loša.
Od trenutka kada sam shvatila da ne idemo nikuda, ma koliko dugo koračali, bio mi je sve potrebniji.
Kada sam odlučila da prebolim, nisam tražila druge, nisam se opijala do ranih jutarnjih sati i trovala baladama o «venozasecivanju» .

Tražila sam samo njega. Jer, samo uz njega sam mogla da ga prebolim.
Ono što je probudio, samo je on mogao da uspava.
Zato sam ga puštala da odlazi i vraća se, bez suvišnih pitanja i pridika .
Svaki povratak je nosio neku novu promenu, i bez obzira da li su bile dobre ili loše, bile su mi strane . 
To nas je otudjivalo. 

I konačno, postao mi je previše stran da bih mogla da ga volim . 
Više nemam razloga, jer strance nista ne vezuje .
Ove strance vezuje samo otudjena bliskost i poneki spušten pogled. 

A to je i više nego dovoljno da shvatim da se isplatilo puštati ga da odlazi, i vraća se. 
To koliko smo strani dokazuje i sama činjenica, da je on ubedjen da se sada igramo zamenjenih uloga, da ja odlazim da bih se vratila .

A ja sam i dalje na istom mestu gde me je ostavio prvi put, samo što moji koraci uvek idu ispred mene, pa kad krenem ne vraćam se. Čak se i ne osvrćem. 

Meni je uvek bilo važnije da gledam u one koji drže isti korak, sa kojima hodam rame uz rame.
Koga uopšte briga ko ti gleda u ledja ? To je briga samo onih koji u njih gledaju .
Znam to iz iskustva .