Ne želim da zaboravim je jedina istina

Ne mogu da zaboravim je laž, ne želim da zaboravim je jedina istina. Istina koju je teško prihvatiti i suočiti se sa njom. Ja ne želim da zaboravim, ne želim da izbrišem i ne želim drugog, to je istina, jedina istina o njemu i meni. Jedina istina koja postoji i koja je ikada postojala.

Što je on toliko poseban? Što ne pokušaš sa drugim? Vidiš li da čekaš uzalud? Znaš da te ne voli. Znaš da ne vredi. To su pitanja i činjenice koje mi dragi ljudi predočavaju veoma često, na svako imam odgovor, ili već lažem samu sebe, ali jednostavno ne želim da ga zaboravim i izbrišem, značio je i znači i dalje čak i previše.

POSEBAN je, meni je poseban i uvek će biti. Nije prelep, prezgodan, nije mačo men koji baca žene u nesvest, ali za mene je bio poseban i tu se moj odgovor na to pitanje uvek završava.

 Ne želim i neću da pokušam sa drugim, jer iako nisam sa njim, ja sam mom muškarcu verna, ne njemu kao osobi, već njemu kao ovom osećanju koje živi u meni, njemu koji mi znači i posle toliko vremena. Ne želim i neću ni da pokušavam sa drugim, sve dok je on u mojoj glavi. Ne bi bilo fer ni prema meni, ni prema tim drugima koji bi bili samo propali pokušaj.

Ja ne čekam uzalud, jer ja uopšte ne čekam, ja znam da je kraj, iako ni početka nije bilo. Ja samo živim sa tim i dobro mi je. Ne čekam da dođe, da se vrati, znam da neće, jednostavno ne želim drugog još uvek i ovo moje stanje ne nazivam čekanjem njega niti gubljenjem vremena, samo periodom koji mora da prođe da bi ga vreme izbrisalo, ako ikako može.

Znam da me ne voli, nisam slepa, a ni glupa, nikada me nije ni voleo, nikada mu nije bilo stalo. Ne volim ni ja njega. Nismo stigli da se zavolimo, čak ni da se upoznamo dovoljno. Ali ja sam stigla da nađem u njemu to što niko drugi ne vidi, čak ni on sam.

Znam da ne vredi, pa niko ne vredi ovoliko vremena, ali ja svoje vreme nisam bacila na njega, ja sam svoje vreme bacila na osećanja, na sećanja i na preslišavanje kako je sve bilo. Mučim sebe, oooo da, znam i hvala svima na savetima, ali ja NE ŽELIM DA GA ZABORAVIM.

Poželeću da ga zaboravim kada se pojavi neko sličan njemu, kada mi neko bude bio tako iznenada drag i blizak, znam da će to doći kad tad. Ali nikada neću poželeti da ga izbrišem kao da nikada nije postojao, jer je postojao i jer je to kratko vreme koje je postojao u mom životu posvetio samo meni, bio je potpuno moj, čudno povezan. Da, znam da mislite da sam luda, ali tako je.

Ja znam da nema nazad, ja znam da ima napred i da postoji budućnost u kojoj ON ne postoji. Svega sam svesna i prihvatila sam to. Želim samo da se nađe neka koja će u njemu videti to što sam ja videla, koja će verovati u njega više nego što on veruje u sebe. Koja će biti uz njega uvek i za sve, kad već meni nije dozvolio da budem. Iskreno to želim, jer njemu treba ta koja će samo da veruje u njega i koja će biti uvek tu, jer je u suprotnom potpuno izgubljen. Ja verujem u njega, ja znam kakav je čovek, ja znam i vidim da je poseban i žao mi je što on to ne vidi i što ne zna koliko vredi. Poseban je i tačka, meni je bar bio... a i dalje je...