Nikoga u mom životu nije bilo da ga ne mogu definisati. Ali
eto, dešava se i najpažljivijima ...
Ne znam uopšte da li se to može računati bilo kakvom ulogom,
zato i ne može biti definisano. Poznanik, prolaznik, prijatelj, želja,
simpatija, ništa od toga… a šta je onda? Ne znam i sumnjam da ću ikada znati.
Ne znam na kojoj
strani spava, ne znam kako se budi, ne znam kakvu kafu pije, ne znam šta voli,
ne znam kako miriše, ne znam omiljeni parfem, omiljeno piće, pesmu, cigaretu,
boju…
Uprkos tome čini se
blizak, nekako poznat. Ili se ipak možda sve to samo čini.
Čini se ovom
umornom čoveku u meni, ne ženi, nego čoveku, koji iza sebe ima čitav život i svet.
Iako nisam, osećam se prestaro. Kao neki stari, nezainteresovani muškarac u
poznim sedamdesetim godinama.
Da, to je… samo mi
se čini. Samo želim privid postojanja nekog tamo negde, jer sam potpuno
zaštićena, kao beba beli medved. Ne postoji strah od izdaje, od odlaska, od
suza, od praznine. Ko ti nije blizak, ne može te ni povrediti, verovatno zato.
Svesna sam sebe i svog života, svesna i neke
tupe praznine koja već predugo stoji zaleđena u meni. Ne dozvoljavam ni da neko
pokuša da mi prazninu popuni rečima, smehom, životom. Nemam potrebu za “drugom
polovinom”. Svesna sam takođe da nije normalno to u ovim godinama, ali tako je.
Život mi ispunjavaju
sitnice, dragi ljudi, njihove bebe,deca I lepe stvari. Najviše mi smeta što mi
to ne smeta. Ravnodušnost, potpuna mi je odavno najbolji saputnik.
Prebacila sam se
u svet koji čitam, trenutno mi najviše odgovara. Tamo još uvek postoje muškarci
koji su vredni svega što bih ja mogla, želela I htela za nekog da uradim.
Postoje i u životu, samo mene ne dotiču. Ili možda ne postoje, samo sam
napravila neki model savršenosti da bih imala privid pojma koji je blizu
savršenog. Ne želim ga, ne treba mi, jer sam sama previše daleko od savršenog
da bih smela da pomislim na to. Samo mi je bitno da postoji, negde daleko, nekoj
ženi da svojim postojanjem nekada ulepša sat, dan, godinu ili čak i ceo život.
