Ne prija mi zima bez tebe. Nekako mi sneg nije dovoljno beo, soba je nedovoljno topla, a led je utemeljen oko srca, nije baš za klizanje. Stegao se i ne popušta.
I ruke su mi promrzle, znaš. Fali mi džep tvog kaputa da ih ugreje, moj je prazan, pa nekako izgleda kao da sve više hladi. Još kad bi mi poljubio prste, pa gde
bi nam kraj bio. A ti se inatiš. I dobro ti ide. Svetiš se. Ide ti i to, moram priznati . Meni recimo, ne da ne ide, nego nikako da krene. A ti ne veruješ.
Ti misliš još sam ona ista, luckasta devojčica, što bane niotkuda, poremeti ti redosled prioriteta u srcu i nestane. Razoruža te dodirom i pobegne u ćošak sobe da se smeje tvojoj nemoći. Ona, za koju tvrdiš da nije znala šta hoće, pa te zato izgubila. E, pa znaš šta prijatelju, znala sam ja šta hoću. Itekako sam znala. Ali ti nisi znao da se iza osmeha krije bol, neprospavane noći, jer isto sam tako znala i na koji način ih provodiš. Znala i sa kim. A smejala sam se. Ćutala. Glumila plavu i glupu. A nisam bila glupa, samo zaljubljena. Zaljubljena čak i u tvoje mane.
Kažu da je to onda ljubav. Moguće je, ima sve predispozicije. Kažu, jebeš ljubav ako nije nesrećna. U tom slučaju mili, ovoliko se još niko nije voleo.
Reče ti, i da sam ti život upropastila. Biće da jesam. Ja sam kriva jer nisi umeo da me zadržiš. Srećom ti moj nisi, ljubavi. Meni baš cvetaju ruže, mogu ti reći... Al na Vilerovim goblenima...
Nego, da se vratim na ono moje kobno "neznanje", da i to razjasnimo ... Kao što rekoh znala sam ja šta želim! Da bar jednom kad mi stegneš ruku i izgovoriš "Zakuni se da si moja !", povodom toga i uradiš nešto, da ne ostaviš sve u domenu priče. Htela sam da rušimo barijere, predrasude. Da ne pokušavamo već da uspemo. Htela sam samo malo više pažnje i poštovanja. Da shvatiš da one što ti greju krevet nikad neće zagrejati srce, i uspeti da izmame osmeh onda kad se ruši svet. Htela sam ja mnogo toga, da ne nabrajam.
Izmedju ostalog, želela sam da kad za 10-15 godina, na licu nazrem prve bore, u odrazu ogledala ugledam i tebe. Taj bih ih prizor ublažio. I bila bih srećna. Da, to je ta reč, upravo to sam želela sa tobom. Al ne ide. Htela sam da verujem intuiciji. Al negde je zapelo ... I ne mrda već dve godine ...
A napolju sneg, prvi ... Ali tebe nema, a ja bez tebe snegu ne znam da se radujem .
By MiMy
I ruke su mi promrzle, znaš. Fali mi džep tvog kaputa da ih ugreje, moj je prazan, pa nekako izgleda kao da sve više hladi. Još kad bi mi poljubio prste, pa gde
bi nam kraj bio. A ti se inatiš. I dobro ti ide. Svetiš se. Ide ti i to, moram priznati . Meni recimo, ne da ne ide, nego nikako da krene. A ti ne veruješ.
Ti misliš još sam ona ista, luckasta devojčica, što bane niotkuda, poremeti ti redosled prioriteta u srcu i nestane. Razoruža te dodirom i pobegne u ćošak sobe da se smeje tvojoj nemoći. Ona, za koju tvrdiš da nije znala šta hoće, pa te zato izgubila. E, pa znaš šta prijatelju, znala sam ja šta hoću. Itekako sam znala. Ali ti nisi znao da se iza osmeha krije bol, neprospavane noći, jer isto sam tako znala i na koji način ih provodiš. Znala i sa kim. A smejala sam se. Ćutala. Glumila plavu i glupu. A nisam bila glupa, samo zaljubljena. Zaljubljena čak i u tvoje mane.
Kažu da je to onda ljubav. Moguće je, ima sve predispozicije. Kažu, jebeš ljubav ako nije nesrećna. U tom slučaju mili, ovoliko se još niko nije voleo.
Reče ti, i da sam ti život upropastila. Biće da jesam. Ja sam kriva jer nisi umeo da me zadržiš. Srećom ti moj nisi, ljubavi. Meni baš cvetaju ruže, mogu ti reći... Al na Vilerovim goblenima...
Nego, da se vratim na ono moje kobno "neznanje", da i to razjasnimo ... Kao što rekoh znala sam ja šta želim! Da bar jednom kad mi stegneš ruku i izgovoriš "Zakuni se da si moja !", povodom toga i uradiš nešto, da ne ostaviš sve u domenu priče. Htela sam da rušimo barijere, predrasude. Da ne pokušavamo već da uspemo. Htela sam samo malo više pažnje i poštovanja. Da shvatiš da one što ti greju krevet nikad neće zagrejati srce, i uspeti da izmame osmeh onda kad se ruši svet. Htela sam ja mnogo toga, da ne nabrajam.
Izmedju ostalog, želela sam da kad za 10-15 godina, na licu nazrem prve bore, u odrazu ogledala ugledam i tebe. Taj bih ih prizor ublažio. I bila bih srećna. Da, to je ta reč, upravo to sam želela sa tobom. Al ne ide. Htela sam da verujem intuiciji. Al negde je zapelo ... I ne mrda već dve godine ...
A napolju sneg, prvi ... Ali tebe nema, a ja bez tebe snegu ne znam da se radujem .
By MiMy
No comments:
Post a Comment