NEPISMENO MOJE by MiMy

Loše me tumačiš lepi .
Pišem ti se na dlanu, ali čitanje ti nije jača strana .

A ja ti drugačije ne umem . Ako išta umem to je rečima da se igram.
A ti namećeš neke druge igre.
Neka svoja pravila.
Al ne možeš vetar vezati, odrediti mu kurs. 

On duva po svome ritmu, lepi.
Nisam ti ja od tih lako ukrotivih. Ja sam krotka samo svojom voljom.
Ni vetar me, doduse, ne opisuje baš najbolje.
Ono što vetar plasira u prvi plan žestoko je, protutnji za čas i prodje.
Ali i on ume da zastane, bude prijatan.

Ja vidiš ne umem. Ja kad krenem, nema usporavanja. Nosim sve sa sobom.
Više sam ti kao more, okean možda.
Mirna površina, raj za oči, odmor za dušu, ali ništa spektakularno.
Samo lep prizor je plasiran. 

Lep ali beznačajan, najdragocenije i najbolje nalaziš tek na samom dnu, zar ne ?
Otprilike da ne roniš ti do tih dubina.
Ti si kao i većina, samo miran posmatrač. Šteta.
Zaprepastio bi se šta je tamo duboko, sve skriveno.
Znaš, površnost je loša osobina. Ograničava. 

Kad bi samo to umeo da promeniš, svet bi mi pod noge bacio.
Ali kada bi uspeo da promeniš tu osobinu pre bure, koja se bliži.
Zar ne umeš da je naslutiš ?

Masa malih talasa koje ti nazivaš sitnicama, stvara kovitlac, nimalo prijatan .
Kada dodje bura, kasno je za promene.
Masa njih se tako utopila. Ako i preživiš, ostaće ti trauma zbog loše procene.
Poneka živa rana ... A one se teško zaceljuju. 
I kada zacele, ni tu nije kraj agoniji. 

Ožiljci su večiti, i gadno umeju da zasvrbe onda kad pomisliš da je prošlo sve.
O zaboravu da ti ne pričam.
Elementarne nepogode ne zaboravljaju oni, koje su zadesile.
A ja sam ti rodjena baš tako, kao elementarna nepogoda. 

Nisu me baš previše priželjkivali. I taj me Krst do dana današnjeg prati.
Ništa dobro iza sebe ne ostavljam, sem uspomena.
A one ti tek ništa dobro neće doneti.
Zar pored mene žive uspomenama da me zameniš ?
Ma ne pitaj koliko boli . 

Znaš, činjenica je neosporna, more se posle bure smiri, vrati se u prvobitno stanje i nema naznake da je površina bila uzrujana .
Otvori se za neke nove, vičnije ronioce i plivače. 

I opet stvara žrtve od njih ukoliko ne poštuju pruženu mogućnost.
A one koji plivaju srcem itekako ume da nagradi najlepšim prizorima.
Stoga smatram, bolje ti da nadješ način da me sačuvaš dok još možeš, mirnu i gostoljubivu, da za sebe stvoriš oazu i poštediš se bola.

Jer more zaista nosi mnogo toga lepog sa sobom, za one koji umeju da plivaju i rone.
Plovidba je više za one koji odlaze.

Samo treba dodirnuti površinu na pravi način.
Umeš li da čitaš izmedju redova bar, moje nepismeno, ili su i ove reči uzaludno ispisane ?

STRANAC by MiMy

Nije ovo priča o izgubljenoj ljubavi, neprospavanim noćima, bolu i suzama .
Možda samo o izgubljenoj bliskosti, posle koje ne ostaju tragovi .
Možda samo o lepom sećanju ...

O želji da opet negde, sasvim slučajno, ugledate stranca zbog kojeg tlo postaje valovito.
O prelasku granice koja deli stranca od poznanika, poznanika od čoveka koji vas oko struka drži baš onako kako treba .
O situaciji koja deluje obećavajuće, navodi na iluzije i tupavi osmeh koji se ocrtava i pre nego što uspete da otvorite oči .

O pogrešnom izboru reči koji stvara jaz i vraća na početak na kom ste samo prolaznici koji su razmenili poglede .
Par lepih dana odlažete na policu «protraćenog vremena» i idete dalje ...
Ne stigneš da zavoliš, pa nema šta da te boli i budi iz sna .

Zaborav pokupiš negde u prolazu .
Za svaki slučaj, izbegavaš ulicu u kojoj ste se sreli, kao i onu gde te je poljubio .
Vremenom zaboraviš razlog izbegavanja tih ulica, ali se ipak ne usudjuješ da prodješ.

Da te nešto ne podseti na ono što si zaboravio.
I sve je opet tako jednostavno, ležeš, budiš se, živiš i voliš, gradiš neke nove uspomene .
Ali život ti komplikuje scenario .

Baš onda kada si najsrećniji, kad prebrodiš sve teškoće, kad doživiš bajku, kad voliš i kad si najvoljeniji, kad ispred sebe imaš nekog sa kim želiš da podeliš svaki sekund narednih godina, zakoračiš u tu ulicu i setiš se stranca .
Da ti misli odlutaju do nekog koga si voleo bilo bi sasvim razumljivo, ali da odlutaju do nekog ko je naspram svih drugih samo trunka prašine, prilično je nelogično.

Da bi uspela da uspostaviš ravnotežu sa zdravim razumom, hvataš za ruku čoveka kojeg si odabrala za «zauvek» i pokušavaš da se setiš svega onoga što te za njega vezuje, zbog čega si rekla sebi da je to «taj pravi» ...

Pokušavaš da vidiš u njemu opet sve ono što voliš, i vidiš ...oči, osmeh, stav, pokrete ...
Vidiš u njemu nekog koga si oterala od sebe, i zbog koga izbegavaš dve ulice .
I ništa ti više nije jasno ...

Zvoni… dobro je, živ je! By MiMy

     Ne pamtim kad me je telefon ovako kasno probudio. Svi moji prijatelji znaju da su takvi postupci opravdani samo u slučaju krajnje nužde.

     Nepoznat broj. Dakle nije prijatelj, al još uvek zvoni, mora da je hitno. "E malena, zaboravio sam danas da ti kažem…" I onda ćutimo. Po jedan uzdah sa obe strane i muk. Otprilike da smo oboje zaboravili da pričamo. Odnele nam ove godine "uzimanja, davanja" one prave reči pa pokušavamo tišinom da se operemo. Al ne vredi. 

     Sve ono što smo nas dvoje jedno drugom priredili, mora ne bi isprala, a kamoli ova dva uzdaha. Pa ipak razumeli smo se. Koliko god apsurdno zvučalo, koliku god buku da smo dizali, uvek je taj jedan pogled i ćutanje bilo znak za "dizanje ručne".

     Padne more grubih reči u odbranu slabosti, a onda se pogledamo, zaćutimo i tek onda razumemo šta smo zapravo hteli reći. Razumemo se i sada, zar ne? Samo što je sada sve to nebitno. Ne, nebitno, lažem. Nikad neće biti nebitno, samo više nema svrhe.

     Jer ova tišina nije više ona koja menja sve. Ovo je ona tišina u kojoj ti želim sve najbolje, i kojoj te ostavljam da me probaš izmisliti kad ti zafalim. Kad ti zafali neko ko ume da se bori bez glasa, voli svom snagom svojih godina. Neko samo tvoj. Neko ko razume tvoja i prati tvoja lutanja. Neko ko je do koske tvoj al ga više nemaš! 

     Igrao si se Lucifere, pustila sam te. Rekla sam ti jednom da staneš dok je vreme, da ćeš slomiti srce nehotice, da ćeš ostati bez duše. Žao mi je. Uzela ti dušu jesam, al ne brini čuvam je, vratiću je kad budeš naučio pravilno da je koristiš. Kad je dovoljno iskristališem da znam da će nekoj drugoj pripasti čista.Tada ću je vratiti. Jer ja od srca želim da nadješ neku ni po čemu meni sličnu, bolju od mene. I da je sačuvaš, kao što mene nisi.
Da njoj budeš ono što si bio samnom , ali nikad meni. Nikada za mene. Da budeš Raj nekoj koja ga zaslužuje. Za ove koje sada šetaš, duša ti ne treba. Zato ti je ne dam!
 
"Šta si zaboravio bebe?"
"Ma, ne znam ni sam, pod stresom sam, okružen ludacima."

   Vrtiš se u krug, pričaš, otvaraš. Ako mali, znaš ti ko ti čuva tu ludu glavu. Ja sam nešto kao tvoja tamna strana, jer sa ovoliko tvojih nemira, ne mogu da budem čista. Upijam svo tvoje zlo, kao da sam od kamena. Sve sa ciljem da nekoj drugoj sutra budeš bolji. Valjda će ta znati to da ceni. Ti, još dugo nećeš.

"Aj zovem te kad dodjem dole."
"Važi mali, čuvaj se."

     Zvaćeš znam, ali bojim se da se neću oglasiti. Jer ova tišina sa početka, ne ostavlja prostora za neku novu. Al zovi ti, jer I kad se ne javim ne znači da ne brinem. A sve dok zvoni znam da si živ. I da ima nade da ćeš biti bolji. Nekoj drugoj…

Decembarskoj deci BY MiMy

Prave mi problem datumi, brojevi, lica, naslovi. Sve što može da se zapamti, moj mozak zadržava. Sve ono čega i ne želim da se sećam, i dalje je živo u glavi. 27 decembar, dan ko i svaki drugi, reklo bi se.

Ne obeležava se crvenim slovom, nema neko dublje značenje. Ništa bitno. Njoj je danas rodjendan. Bože moj, još hiljadama ljudi je. Razlika je samo što te hiljade drugih u mom životu nisu imale nikakvu ulogu. Ona jeste. Još par je nekih trebala da odigra al ajde sad.  Otprilike da su te naredne nekoj drugoj namenjene. Ko je ona pitate se? Moja bivša najbolja drugarica, sestra, kuma , saborac. Kako god ih nazivali svi imamo po jednu. Ja ih imam dve.

 
Ne znam koja više boli. Obe odjene u decembru, samo u različitim dekadama. Ne ide mi otprilike sa tim zimskim znacima. Mi letnja deca izgleda ne treba da zalazimo u ove hladne predele. Tanak je to led, puca brže od stakla. Bilo kako bilo ovo "bivša" baš loše zvuči. Otudjeno, bezvredno...

Još gore izgleda činjenica da ti život ukrsti puteve sa nekim ljudima, tek da bi te očeličio.
Pojedeš sa nekim toliko "soli" i onda shvtiš da zapravo tu osobu uopšte ne poznaješ. Deliš dane i koru hleba sa nekim iz godine u godinu i onda dodješ u situaciju da toj istoj osobi pružiš ruku i pitaš "da li se uopšte poznajemo i ko si ti zapravo"?

I onda svaka kreće svojim putem. I onda sa pitanja prelaziš u realnost u kojoj se zaista ne poznajete. Nikad se niste ni srele. Nikad jedna drugoj brisale suze i pružale utehu. Smešno.
Mali smo ljudi, loši igrači za velike uloge.

Na samom kraju, jedino što mogu je da im poželim sve najlepše. Da priznam sebi da ovu iz prve dekade nikad neću sebi oprostiti, i da me boli. Ovoj iz druge dekade nikad neću oprostiti, a ne boli ništa manje.
Ista reč, različiti konteksti. Isti mesec, različiti karakteri.
Bol konstantan... Ishod identičan...