Možda samo o izgubljenoj bliskosti, posle koje ne ostaju tragovi .
Možda samo o lepom sećanju ...
O želji da opet negde, sasvim slučajno, ugledate stranca zbog kojeg tlo postaje valovito.
O prelasku granice koja deli stranca od poznanika, poznanika od čoveka koji vas oko struka drži baš onako kako treba .
O situaciji koja deluje obećavajuće, navodi na iluzije i tupavi osmeh koji se ocrtava i pre nego što uspete da otvorite oči .
O pogrešnom izboru reči koji stvara jaz i vraća na početak na kom ste samo prolaznici koji su razmenili poglede .
Par lepih dana odlažete na policu «protraćenog vremena» i idete dalje ...
Ne stigneš da zavoliš, pa nema šta da te boli i budi iz sna .
Zaborav pokupiš negde u prolazu .
Za svaki slučaj, izbegavaš ulicu u kojoj ste se sreli, kao i onu gde te je poljubio .
Vremenom zaboraviš razlog izbegavanja tih ulica, ali se ipak ne usudjuješ da prodješ.
Da te nešto ne podseti na ono što si zaboravio.
I sve je opet tako jednostavno, ležeš, budiš se, živiš i voliš, gradiš neke nove uspomene .
Ali život ti komplikuje scenario .
Baš onda kada si najsrećniji, kad prebrodiš sve teškoće, kad doživiš bajku, kad voliš i kad si najvoljeniji, kad ispred sebe imaš nekog sa kim želiš da podeliš svaki sekund narednih godina, zakoračiš u tu ulicu i setiš se stranca .
Da ti misli odlutaju do nekog koga si voleo bilo bi sasvim razumljivo, ali da odlutaju do nekog ko je naspram svih drugih samo trunka prašine, prilično je nelogično.
Da bi uspela da uspostaviš ravnotežu sa zdravim razumom, hvataš za ruku čoveka kojeg si odabrala za «zauvek» i pokušavaš da se setiš svega onoga što te za njega vezuje, zbog čega si rekla sebi da je to «taj pravi» ...
Pokušavaš da vidiš u njemu opet sve ono što voliš, i vidiš ...oči, osmeh, stav, pokrete ...
Vidiš u njemu nekog koga si oterala od sebe, i zbog koga izbegavaš dve ulice .
I ništa ti više nije jasno ...
No comments:
Post a Comment