Ne želim da zaboravim je jedina istina

Ne mogu da zaboravim je laž, ne želim da zaboravim je jedina istina. Istina koju je teško prihvatiti i suočiti se sa njom. Ja ne želim da zaboravim, ne želim da izbrišem i ne želim drugog, to je istina, jedina istina o njemu i meni. Jedina istina koja postoji i koja je ikada postojala.

Što je on toliko poseban? Što ne pokušaš sa drugim? Vidiš li da čekaš uzalud? Znaš da te ne voli. Znaš da ne vredi. To su pitanja i činjenice koje mi dragi ljudi predočavaju veoma često, na svako imam odgovor, ili već lažem samu sebe, ali jednostavno ne želim da ga zaboravim i izbrišem, značio je i znači i dalje čak i previše.

POSEBAN je, meni je poseban i uvek će biti. Nije prelep, prezgodan, nije mačo men koji baca žene u nesvest, ali za mene je bio poseban i tu se moj odgovor na to pitanje uvek završava.

 Ne želim i neću da pokušam sa drugim, jer iako nisam sa njim, ja sam mom muškarcu verna, ne njemu kao osobi, već njemu kao ovom osećanju koje živi u meni, njemu koji mi znači i posle toliko vremena. Ne želim i neću ni da pokušavam sa drugim, sve dok je on u mojoj glavi. Ne bi bilo fer ni prema meni, ni prema tim drugima koji bi bili samo propali pokušaj.

Ja ne čekam uzalud, jer ja uopšte ne čekam, ja znam da je kraj, iako ni početka nije bilo. Ja samo živim sa tim i dobro mi je. Ne čekam da dođe, da se vrati, znam da neće, jednostavno ne želim drugog još uvek i ovo moje stanje ne nazivam čekanjem njega niti gubljenjem vremena, samo periodom koji mora da prođe da bi ga vreme izbrisalo, ako ikako može.

Znam da me ne voli, nisam slepa, a ni glupa, nikada me nije ni voleo, nikada mu nije bilo stalo. Ne volim ni ja njega. Nismo stigli da se zavolimo, čak ni da se upoznamo dovoljno. Ali ja sam stigla da nađem u njemu to što niko drugi ne vidi, čak ni on sam.

Znam da ne vredi, pa niko ne vredi ovoliko vremena, ali ja svoje vreme nisam bacila na njega, ja sam svoje vreme bacila na osećanja, na sećanja i na preslišavanje kako je sve bilo. Mučim sebe, oooo da, znam i hvala svima na savetima, ali ja NE ŽELIM DA GA ZABORAVIM.

Poželeću da ga zaboravim kada se pojavi neko sličan njemu, kada mi neko bude bio tako iznenada drag i blizak, znam da će to doći kad tad. Ali nikada neću poželeti da ga izbrišem kao da nikada nije postojao, jer je postojao i jer je to kratko vreme koje je postojao u mom životu posvetio samo meni, bio je potpuno moj, čudno povezan. Da, znam da mislite da sam luda, ali tako je.

Ja znam da nema nazad, ja znam da ima napred i da postoji budućnost u kojoj ON ne postoji. Svega sam svesna i prihvatila sam to. Želim samo da se nađe neka koja će u njemu videti to što sam ja videla, koja će verovati u njega više nego što on veruje u sebe. Koja će biti uz njega uvek i za sve, kad već meni nije dozvolio da budem. Iskreno to želim, jer njemu treba ta koja će samo da veruje u njega i koja će biti uvek tu, jer je u suprotnom potpuno izgubljen. Ja verujem u njega, ja znam kakav je čovek, ja znam i vidim da je poseban i žao mi je što on to ne vidi i što ne zna koliko vredi. Poseban je i tačka, meni je bar bio... a i dalje je...

     

Godina prođe, TI nikako ...

Nisam od onih koje sažaljevaju sebe, jer nemam ni zašto, ali ponekad mi tako dođe da se zapitam... 

ZAŠTO? U čemu je bio problem, nisi me voleo, to mi jasno. Nije mi jasno zašto si mi ovo uradio? Nije mi jasno zašto sam dugo vremena na mrtvoj tački, podsvesno se nadajući da ćeš da se vratiš a svesno znajući da nikada nećeš. Kuda sve ovo vodi? Nikuda znam, izgubila sam godinu dana, a mogu da izgubim i više ovako, ali ne vredi. Postoje neki usponi i padovi u mojim emocijama. Pomislim tako da si nestao, zauvek i ubedim samu sebe. Pa posle nekog perioda opet listam po glavi šta je bilo, kako se dogodilo.

 Dođem tako do zaključka da si POSEBAN, drugačiji od svih, da je meni sve to bilo novo, nepoznato. I stojim pri tome dok ovo pišem. Znam da je kraj, znam da ne postoje tri tačke, samo jedna jedina, ali ne vredi, ne mogu dalje. Istini u oči ne želim da zaboravim i nikada neću želeti. Jer, zaboravljam samo ružne stvari, a lepe pamtim zauvek. Možda sam ružne zaboravila već, pa zato ovako pišem. Ne postoje ružne stvari u mojoj glavi, postoji samo to jedno letnje veče, kiša koja sipi, postoje samo te crne oči i crne kosa, postoji samo taj osećaj pripadanja, postoji samo ta ispunjenost, postoje poljupci, postoji sve to i dalje.

      Znam, znam to postoji sve u mojoj glavi i znam da je za tebe to davno prošlo vreme i znam da sam luda i znam da te ne zanima. Da sam samo bila jedna epizoda manje, više, koje ne verujem ni da se sećaš najbolje. Znam i da te ne volim, znam i da nisam zaljubljena i ZNAM DA NIKAD VIŠE NIKO neće biti to što si ti a ja nemam dovoljno reči da to opišem. Jedna pesma govori o tome kao „Nijedan nema to što sam u tebi ljubila“. Mislim da je to neko najrealnije objašnjenje. Znam da ponovo izgubim pogled kad te vidim, znam da izgubim svaku reč i misao, jer mi samo pred očima sevne to vreme kada si na kratko bio samo moj, samo tu i tako blizak. Više nisi, ne plaši se. Vreme je uradilo svoj deo posla. 

     Postao si dalek, tuđ, nepoznat. Ne plaši se, nisam ona koja kuka i plače, nisam ona koja će da te kune, ili ti želi bilo šta loše. Kao što rekoh, zapamtila sam samo lepo, što se i vidi u mom pisanju i razmišljanju. Prebolela sam te, ali te nisam prežalila. Nisam prežalila što nisi bio moj duže, bar zauvek. Nisam prežalila što si bio poseban, drugačiji, blizak, nekako moj i što si otišao, nestao i ostavio me u oblaku bajke koju sam o tebi stvorila, umislila. NIKADA NEĆU NI PREŽALITI, ali sa tim se živi. To nije tuga, nije bol, nisu suze. To je samo osećaj neke blage praznine kad se setim kako je sve moglo da bude i kako je počelo, a sada nije. Ostala je samo neka praznina koju si nesvesno napravio. Znam, imaću novu ljubav, imaću nekoga koji će da mi bude PRAVI, ali tebe, LEPI MOJ, nikada neću prežaliti, jer to što sam prema tebi osetila kada si me zagrlio to se ne ponavlja, ne zaboravlja i ne briše. Toliko od mene. Volela bih samo da još jednom osetim tako nešto, jako, moćno, drugačije, volela bih da mi se ponovo desi neki drugi ti, kada ti već nisi hteo. Volela bih, ali ne znam da li verujem da to može da se desi više puta u jednom životu... a volela bih da verujem, jer za taj osećaj vredi živeti, voleti i nadati se ... 

Otvoreno pismo estradi vol.2

    Opet pišem, a ne znam ni što pišem, kad mnogi ne umeju da čitaju. Ne mogu bre da trpim silovanje mozga u obliku novog albuma Dive i njenih vernih fanova koji nas svakodnevno jašu sa njeim novim "hitovima". Devojka, žena, ono, kako god je promašilo profesiju, ali se dugih 20 godina održava na javnoj sceni, nekom neobjašnjivom magijom. A mi, običan narod, moramo to da trpimo i nažalost, hteli, ne hteli smo upućeni u sve njene aktivnosti. Ja bih se obratila više njenim fanovima i onima koji veličaju njen lik i delo. Njoj lično se ne bih obraćala, jer nemam ništa pametno da joj kažem, a da ne koristim uvredljive reči. Dakle, ako neko misli da je ona zvezda i Diva, da super peva i vrh izgleda, taj neko je MORA BITI,  kompletno retardiran. Pa dobro, nemam svi mi apsolutni sluh, ali trebalo bi da imamo zdravu svest, neslušanje pomenute je mentalna higijena bre. Ja mentalnu higijenu održavam i ne želim da kvarim svoj dan nekom NEDAOTIBOG hitičnom pesmom, kojoj ni tekst ne mogu da razumem. Kažu lepo se oblači... Pa ja i nisam primetila da se ona oblači, u zadnje vreme ona peva u gaćama i neodoljivo me podseća na mene iz mlađih dana, kada ukućanima držim solistički koncert pred spavanje, jer drugačije nisam htela da idem u krevet. Samo velika razlika između nas dve je ta, što sam ja tad imala 5 godina, gaće su mi bile za spavanje, štaviše i tada sam znala da pevam bolje nego ona sada, a sada pevam bolje od 90% estrade. Moja velika vrlina je što razlikujem KVALITET od KVANTITETA, a pojedini ne umeju ni da definišu pomenute pojmove. Da bih nekako mogla da pomognem i otvorim oči širokim narodnim masama, ovako ću vam objasniti, na plastičnom primeru.
     Što se zabavne muzike tiče Čola je bio ZVEZDA,  i dalje se drži, i svaka čast, ali tu su došli s godinama neki novi ljudi koje jako poštujem. Volela bih da vidim samozvanu Divu kako bi se ona ponašala na muzičkom takmičenju 90-ih, na kome su počeli pravi pevači, 3K dur... Znam da nije ni čula, ali ono, čisto da se zna da ne bi mogla ni u publici da peva, toliko... Neki od naših pop, zabavnih pevača koje jako poštujem i nazivam uspešnima su Georgiev, Šerifovićeva, Radovićeva... Ne mogu da ne pomenem naše komšije Hrvate i njihove izvanredne pevače Tonija, Badrićevu i Dragojevića. Sve ostalo je tu i tamo i onamo i ovamo , oni su zvezde.
    Narodne muzike što se tiče, tu smo malo jači, ima starijih pevača, živih legendi, koji su moranjem prešli u Grand Produkciju koja je sve samo muzička produkcija visokog kvaliteta nije. Ne znam da li ću pogrešiti, možda i hoću, ali Ceca je za mene NAMBR UAN! Ostali narodnjaci su Šaulić, Đurišićka, Bekuta, Brena, Aleksićeva, Aličić, Tozovac itd ... Svako plagiranje i kopiranje zabranjeno, ma nije nego...
    Ni u jednu od pomenutih kategorija, samozvane zvezde, dive i ostala gamad ne spada. Tu spadaju one i oni koji se održavaju na estradi rekla-kazala skandalima, tra-la-la pesmicama, koje traju kraće nego flaša piva i kutija cigara. I ne može jedna takva pojava imati hit koji traje 10 ili 20 godina i to je jasno kao dan. Našoj estradi je hitno potrebna neka "muzička inspekcija" inače će deca da nam rastu u bolesnom muzičkom okruženju, slušajući nebulozne pesme nikakvog kvaliteta. I to je to. Si juuuu :)