Nisam od onih koje sažaljevaju sebe, jer nemam ni zašto, ali ponekad mi tako dođe da se
zapitam...
ZAŠTO? U čemu je bio problem, nisi me voleo, to mi jasno. Nije mi jasno zašto si mi ovo uradio? Nije mi jasno zašto sam dugo vremena na mrtvoj tački, podsvesno se nadajući da ćeš da se vratiš a svesno znajući da nikada nećeš. Kuda sve ovo vodi? Nikuda znam, izgubila sam godinu dana, a mogu da izgubim i više ovako, ali ne vredi. Postoje neki usponi i padovi u mojim emocijama. Pomislim tako da si nestao, zauvek i ubedim samu sebe. Pa posle nekog perioda opet listam po glavi šta je bilo, kako se dogodilo.
Dođem tako do zaključka da si POSEBAN, drugačiji od svih, da je meni sve to bilo novo, nepoznato. I stojim pri tome dok ovo pišem. Znam da je kraj, znam da ne postoje tri tačke, samo jedna jedina, ali ne vredi, ne mogu dalje. Istini u oči ne želim da zaboravim i nikada neću želeti. Jer, zaboravljam samo ružne stvari, a lepe pamtim zauvek. Možda sam ružne zaboravila već, pa zato ovako pišem. Ne postoje ružne stvari u mojoj glavi, postoji samo to jedno letnje veče, kiša koja sipi, postoje samo te crne oči i crne kosa, postoji samo taj osećaj pripadanja, postoji samo ta ispunjenost, postoje poljupci, postoji sve to i dalje.
Znam, znam to postoji sve u mojoj glavi i znam da je za tebe to davno prošlo vreme i znam da sam luda i znam da te ne zanima. Da sam samo bila jedna epizoda manje, više, koje ne verujem ni da se sećaš najbolje. Znam i da te ne volim, znam i da nisam zaljubljena i ZNAM DA NIKAD VIŠE NIKO neće biti to što si ti a ja nemam dovoljno reči da to opišem. Jedna pesma govori o tome kao „Nijedan nema to što sam u tebi ljubila“. Mislim da je to neko najrealnije objašnjenje. Znam da ponovo izgubim pogled kad te vidim, znam da izgubim svaku reč i misao, jer mi samo pred očima sevne to vreme kada si na kratko bio samo moj, samo tu i tako blizak. Više nisi, ne plaši se. Vreme je uradilo svoj deo posla.
Postao si dalek, tuđ, nepoznat. Ne plaši se, nisam ona koja kuka i plače, nisam ona koja će da te kune, ili ti želi bilo šta loše. Kao što rekoh, zapamtila sam samo lepo, što se i vidi u mom pisanju i razmišljanju. Prebolela sam te, ali te nisam prežalila. Nisam prežalila što nisi bio moj duže, bar zauvek. Nisam prežalila što si bio poseban, drugačiji, blizak, nekako moj i što si otišao, nestao i ostavio me u oblaku bajke koju sam o tebi stvorila, umislila. NIKADA NEĆU NI PREŽALITI, ali sa tim se živi. To nije tuga, nije bol, nisu suze. To je samo osećaj neke blage praznine kad se setim kako je sve moglo da bude i kako je počelo, a sada nije. Ostala je samo neka praznina koju si nesvesno napravio. Znam, imaću novu ljubav, imaću nekoga koji će da mi bude PRAVI, ali tebe, LEPI MOJ, nikada neću prežaliti, jer to što sam prema tebi osetila kada si me zagrlio to se ne ponavlja, ne zaboravlja i ne briše. Toliko od mene. Volela bih samo da još jednom osetim tako nešto, jako, moćno, drugačije, volela bih da mi se ponovo desi neki drugi ti, kada ti već nisi hteo. Volela bih, ali ne znam da li verujem da to može da se desi više puta u jednom životu... a volela bih da verujem, jer za taj osećaj vredi živeti, voleti i nadati se ...
ZAŠTO? U čemu je bio problem, nisi me voleo, to mi jasno. Nije mi jasno zašto si mi ovo uradio? Nije mi jasno zašto sam dugo vremena na mrtvoj tački, podsvesno se nadajući da ćeš da se vratiš a svesno znajući da nikada nećeš. Kuda sve ovo vodi? Nikuda znam, izgubila sam godinu dana, a mogu da izgubim i više ovako, ali ne vredi. Postoje neki usponi i padovi u mojim emocijama. Pomislim tako da si nestao, zauvek i ubedim samu sebe. Pa posle nekog perioda opet listam po glavi šta je bilo, kako se dogodilo.
Dođem tako do zaključka da si POSEBAN, drugačiji od svih, da je meni sve to bilo novo, nepoznato. I stojim pri tome dok ovo pišem. Znam da je kraj, znam da ne postoje tri tačke, samo jedna jedina, ali ne vredi, ne mogu dalje. Istini u oči ne želim da zaboravim i nikada neću želeti. Jer, zaboravljam samo ružne stvari, a lepe pamtim zauvek. Možda sam ružne zaboravila već, pa zato ovako pišem. Ne postoje ružne stvari u mojoj glavi, postoji samo to jedno letnje veče, kiša koja sipi, postoje samo te crne oči i crne kosa, postoji samo taj osećaj pripadanja, postoji samo ta ispunjenost, postoje poljupci, postoji sve to i dalje.
Znam, znam to postoji sve u mojoj glavi i znam da je za tebe to davno prošlo vreme i znam da sam luda i znam da te ne zanima. Da sam samo bila jedna epizoda manje, više, koje ne verujem ni da se sećaš najbolje. Znam i da te ne volim, znam i da nisam zaljubljena i ZNAM DA NIKAD VIŠE NIKO neće biti to što si ti a ja nemam dovoljno reči da to opišem. Jedna pesma govori o tome kao „Nijedan nema to što sam u tebi ljubila“. Mislim da je to neko najrealnije objašnjenje. Znam da ponovo izgubim pogled kad te vidim, znam da izgubim svaku reč i misao, jer mi samo pred očima sevne to vreme kada si na kratko bio samo moj, samo tu i tako blizak. Više nisi, ne plaši se. Vreme je uradilo svoj deo posla.
Postao si dalek, tuđ, nepoznat. Ne plaši se, nisam ona koja kuka i plače, nisam ona koja će da te kune, ili ti želi bilo šta loše. Kao što rekoh, zapamtila sam samo lepo, što se i vidi u mom pisanju i razmišljanju. Prebolela sam te, ali te nisam prežalila. Nisam prežalila što nisi bio moj duže, bar zauvek. Nisam prežalila što si bio poseban, drugačiji, blizak, nekako moj i što si otišao, nestao i ostavio me u oblaku bajke koju sam o tebi stvorila, umislila. NIKADA NEĆU NI PREŽALITI, ali sa tim se živi. To nije tuga, nije bol, nisu suze. To je samo osećaj neke blage praznine kad se setim kako je sve moglo da bude i kako je počelo, a sada nije. Ostala je samo neka praznina koju si nesvesno napravio. Znam, imaću novu ljubav, imaću nekoga koji će da mi bude PRAVI, ali tebe, LEPI MOJ, nikada neću prežaliti, jer to što sam prema tebi osetila kada si me zagrlio to se ne ponavlja, ne zaboravlja i ne briše. Toliko od mene. Volela bih samo da još jednom osetim tako nešto, jako, moćno, drugačije, volela bih da mi se ponovo desi neki drugi ti, kada ti već nisi hteo. Volela bih, ali ne znam da li verujem da to može da se desi više puta u jednom životu... a volela bih da verujem, jer za taj osećaj vredi živeti, voleti i nadati se ...
uh,citam ovo i ne verujem...isto godina,na isti dan :(
ReplyDelete