Stigli smo do faze najdražih čestitki i poruka.
Klimam glavom, smeškam se. Na momente osećam te njihove osećaje.
Prenesu mi ushićenje . Na momente.
Meni je veče prijatno prošlo. Ne baš kao svako drugo, ali ne ni previše spektakularno.
Ušla sam u Novu Godinu rasterećena i zadovoljna . To mi je bitno .
Moji najmiliji se u Novoj godini smeju, zdravi su, izgledaju srećno, što mi je još bitnije.
Setili su me se neki ljudi od kojih to nisam očekivala, što mi je dalo dodatni podstrek i elen za ove nove dane .
A što se čestitki i poruka tiče, imam i ja jednu koju bih izdvojila . Onu koja nije stigla .
Ta mi je ipak najdraža .
Ja sam tom nepostojećom porukom dobila nazad svoju slobodu .
Dobila sam mir i spokoj. Skinuo mi je okove konačno . Vratio mi osmeh .
Ima li većeg poklona ?
Možda će Vama koji ovo čitate izgledati suludo i nerealno, ali verujte mi, ono što je meni donela čestitka koja nije stigla, ja bih svakom poželela.
Godinama unazad smo Nove Godine i rodjendane čestitali jedno drugom prvi .
Prošlu smo dočekali, oboje na proslavama na kojima zapravo i nismo bili prisutni .
Dok su se drugi radovali, nas dvoje smo plakali jedno drugom u slušalicu, malerisali sa onom frazom « sve najbolje ti želim » ...
Sve najbolje želeli, a sve gore pravili.
I cele te godine gore nije moglo biti . Ni njemu, ni meni .
Uložili smo previše jedno u drugo, a zapravo tek u ponoć 31 decembra, smo dali maximum.
Tačno u ponoć pala je odluka.
Bićemo doveka najbolji prijatelji jednom drugom, oni koji se ne zovu i ne pišu, oni koji tišinom grade jedno drugom sreću .
U ponoć prvi put nisam poželela da bude tu. A mislila sam na njega. Kao što je i on negde tamo mislio na mene i čekao poruku koja neće stići .
Samo nas dvoje znamo koliko je truda, ljubavi i teških reči u te dve poruke ispisano.
Samo nas dvoje znamo koliko sreće jedno drugom želimo, i koliko vrede snovi koje smo mi sanjali.
Snovi i želje koje ćemo ostvariti na pravim adresama .
Hvala ti prijatelju, i ja tebi želim isto to od srca .
No comments:
Post a Comment