Nesređeni monolog

     Nikoga u mom životu nije bilo da ga ne mogu definisati. Ali eto, dešava se i najpažljivijima ...

   Ne znam uopšte da li se to može računati bilo kakvom ulogom, zato i ne može biti definisano. Poznanik, prolaznik, prijatelj, želja, simpatija, ništa od toga… a šta je onda? Ne znam i sumnjam da ću ikada znati.

    Ne znam na kojoj strani spava, ne znam kako se budi, ne znam kakvu kafu pije, ne znam šta voli, ne znam kako miriše, ne znam omiljeni parfem, omiljeno piće, pesmu, cigaretu, boju…

   Uprkos tome čini se blizak, nekako poznat. Ili se ipak možda sve to samo čini.

   Čini se ovom umornom čoveku u meni, ne ženi, nego čoveku, koji iza sebe ima čitav život i svet. Iako nisam, osećam se prestaro. Kao neki stari, nezainteresovani muškarac u poznim sedamdesetim godinama.

   Da, to je… samo mi se čini. Samo želim privid postojanja nekog tamo negde, jer sam potpuno zaštićena, kao beba beli medved. Ne postoji strah od izdaje, od odlaska, od suza, od praznine. Ko ti nije blizak, ne može te ni povrediti, verovatno zato.

   Svesna sam sebe i svog života, svesna i neke tupe praznine koja već predugo stoji zaleđena u meni. Ne dozvoljavam ni da neko pokuša da mi prazninu popuni rečima, smehom, životom. Nemam potrebu za “drugom polovinom”. Svesna sam takođe da nije normalno to u ovim godinama, ali tako je.

  Život mi ispunjavaju sitnice, dragi ljudi, njihove bebe,deca I lepe stvari. Najviše mi smeta što mi to ne smeta. Ravnodušnost, potpuna mi je odavno najbolji saputnik.

     Prebacila sam se u svet koji čitam, trenutno mi najviše odgovara. Tamo još uvek postoje muškarci koji su vredni svega što bih ja mogla, želela I htela za nekog da uradim. Postoje i u životu, samo mene ne dotiču. Ili možda ne postoje, samo sam napravila neki model savršenosti da bih imala privid pojma koji je blizu savršenog. Ne želim ga, ne treba mi, jer sam sama previše daleko od savršenog da bih smela da pomislim na to. Samo mi je bitno da postoji, negde daleko, nekoj ženi da svojim postojanjem nekada ulepša sat, dan, godinu ili čak i ceo život.

Jedno zbogom

Zimska noć. Čarolija . 
Svuda okolo beline ćute. Čuvaju tajnu izgubljenih tragova.
Tople poljupce i skrivene želje, zamrznute u nekoj od prošlih zima. Možda baš u prethodnoj.
Hotelska soba bezimenog grada. Vreme je tu stalo, a gde smo sad? Ni mislima povezani.
Život pesma u "d-molu"!
A fališ mi. Nedostaješ i ovu noć, kao i svih predhodnih, kao i u većini narednih...
Samoća lomi, ćutanje ubija.
Razlika i jeste samo u tome. U ćutanju.
Nekada bih možda i priznala koliko mi fališ, sada više ne.
Nekada bih te molila da "ostaneš samo još malo", a sada puštam vetar da te odnese. Neki dobar nadam se. A ja? Ja ću ostati tu gde jesam. Mene Košava ne ubija i led mi ne lomi kosti.

By MiMy

LUDA JESAM, HVALA NA PITANJU!

Luda jesam, hvala na pitanju. Vi kako ste?

" Lepa si, mlada, pametna, ne znam šta više čekaš, što si sama? Toliko prilika ti se pruža, luda si što ne iskoristiš. Znaš, nećeš večno biti lepa i mlada, prođu godine, ostaćeš sama. Nije on vredan toga, ako njega čekaš. Ma, ja da sam na tvom mestu, umela bih da unovčim to dupence, i to dobro..." 

   Ovde mi se već smučilo i prestala sam da slušam... 
A nije ona jedina, svakodnevno mi ispiraju mozak sličnim pričama, iz dana u dan, identični monolozi...
Treću godinu ih slušam, klimam glavom, smeškam se ... Ugušiste me više, alo bre imate li dušu?! 
Prva stvar, odavno ja ne čekam NJEGA, čekam neku pravu priču. Ne gubim godine zbog NJEGA. Štaviše, ne gubim ih uopšte.

   One svakako idu svojim tokom, sve i da želim ne mogu da ih stopiram dok ne naletim na nešto što vredi.
Zato ih puštam da idu, da nose sa sobom sve što je neminovno. Ja samo stojim u mestu, i posmatram sve to što mi donose i odnose. Stojim u mestu, skamenjena, da. Bojim se da iskoračim, da se ne bih mimoišla sa tim što čekam. A vi mislite da gubim godine. Ma, mislite šta hoćete, nisam tu da vam menjam mišljenja. Ja sam tu da čekam! Da pravim selekciju, ocenjujem, podcenjujem, precenjujem... Da se srcem zalećem!

   A šta čekam, pitate se? 
E, pa sad... Domino dame, okrutnih stavova, "emocija bez", pliz stop rid nau! 
Predpostavljam da je u pitanju horoskopska greška ali ja sam hronično zaljubljena u ljubav... 
(ljubav se u ovom slučaju odnosi na pojam, na ono što mnogi zovu iluzijom... ova ljubav ne nosi pantalone, nema penis, nema lice, ženu, decu, kola, kuću, adresu i broj... ova ljubav je totalno švorc... Dakle, ljubav kao ljubav…)

   E, ja čekam to, da mi desi i da me pokrene. Ruku u ruci i ceo svet pod nogama. Vanvremensku, bezuslovnu, ludu. Onu što otapa glečere i pokreće davno otpisana, zarđala klatna. Ljubav koja podrazumeva striktno dva aktera.

Muškarca tipa - žena, deca, švalerki krdo bez.

Muškarca tipa - rekao sam "ljubavi" i osetio toplinu oko srca! Oko SRCA, ne oko izrasline koja se sa srcem rimuje.

Muškarca tipa - kupio sam ti nešto zato što sam želeo da to imaš a ne DABIMIMALODALA. Jer, daću ti svakako, potrebe zbog!

Muškarca tipa - ja sam MUŠKO, ti si ŽENSKO, priče kraj! Ja tebe vodim kroz život, tvoje je samo da prihvatiš ruku.

Ja gradim kuću, ti gradiš DOM, koji umem da cenim i poštujem!

Muškarca tipa - želim decu sa tobom, kao plod ljubavi, ne kao zalutali spermatozoid razularenog pavijana!

Hoću nekog ko ume da prenese ljubav, muškarca koji ume i ne boji se da voli. Jebača presretača su pune ulice, gradovi, države. Danas svaki zna da akrobatiše u krevetu, ali zar je samo to u ponudi?

 
   PRAVE ŽENE ŽELE VIŠE, ŽAO MI JE ALI K.... NE ULIVA SIGURNOST! A i jaka je zima, meni jajnici osetljivi, ne skidaju mi se baš gaćice. Šalu na stranu ...

Ne želi svaka da unovči dupe, čak i one kojima je to prioritet potajno sanjaju o sidru zabačenom u mirnu luku, o dve male ručice koje im se pružaju i govore "mama", i u sklopu istog sna još jedan par ruku, utisnutog oko struka koji izgovara "za ovo se živi mila, hvala ti na tome, voleću te do kraja života" a da to zaista i misli ...

   Ja to čekam . Ja verujem u ljubav, dom, brak, porodicu. Ja u to sve verujem i kad nosim "dopičnjak" i “sise na izvolte”. Verovali ili ne, ja verujem. I, da znam da sam luda, hvala na pitanju. Vi kako ste? 

Cvetaju i meni ruže, da znaš! Još kako...

Ne prija mi zima bez tebe. Nekako mi sneg nije dovoljno beo, soba je nedovoljno topla, a led je utemeljen oko srca, nije baš za klizanje. Stegao se i ne popušta.

     I ruke su mi promrzle, znaš. Fali mi džep tvog kaputa da ih ugreje, moj je prazan, pa nekako izgleda kao da sve više hladi. Još kad bi mi poljubio prste, pa gde 
bi nam kraj bio. A ti se inatiš. I dobro ti ide. Svetiš se. Ide ti i to, moram priznati . Meni recimo, ne da ne ide, nego nikako da krene. A ti ne veruješ.

     Ti misliš još sam ona ista, luckasta devojčica, što bane niotkuda, poremeti ti redosled prioriteta u srcu i nestane. Razoruža te dodirom i pobegne u ćošak sobe da se smeje tvojoj nemoći. Ona, za koju tvrdiš da nije znala šta hoće, pa te zato izgubila. E, pa znaš šta prijatelju, znala sam ja šta hoću. Itekako sam znala. Ali ti nisi znao da se iza osmeha krije bol, neprospavane noći, jer isto sam tako znala i na koji način ih provodiš. Znala i sa kim. A smejala sam se. Ćutala. Glumila plavu i glupu. A nisam bila glupa, samo zaljubljena. Zaljubljena čak i u tvoje mane. 

     Kažu da je to onda ljubav. Moguće je, ima sve predispozicije. Kažu, jebeš ljubav ako nije nesrećna. U tom slučaju mili, ovoliko se još niko nije voleo. 


    Reče ti, i da sam ti život upropastila. Biće da jesam. Ja sam kriva jer nisi umeo da me zadržiš. Srećom ti moj nisi, ljubavi. Meni baš cvetaju ruže, mogu ti reći... Al na Vilerovim goblenima...

     Nego, da se vratim na ono moje kobno "neznanje", da i to razjasnimo ... Kao što rekoh znala sam ja šta želim! Da bar jednom kad mi stegneš ruku i izgovoriš "Zakuni se da si moja !", povodom toga i uradiš nešto, da ne ostaviš sve u domenu priče. Htela sam da rušimo barijere, predrasude. Da ne pokušavamo već da uspemo. Htela sam samo malo više pažnje i poštovanja. Da shvatiš da one što ti greju krevet nikad neće zagrejati srce, i uspeti da izmame osmeh onda kad se ruši svet. Htela sam ja mnogo toga, da ne nabrajam. 
     
     Izmedju ostalog, želela sam da kad za 10-15 godina, na licu nazrem prve bore, u odrazu ogledala ugledam i tebe. Taj bih ih prizor ublažio. I bila bih srećna. Da, to je ta reč, upravo to sam želela sa tobom. Al ne ide. Htela sam da verujem intuiciji. Al negde je zapelo ... I ne mrda već dve godine ... 
     A napolju sneg, prvi ... Ali tebe nema, a ja bez tebe snegu ne znam da se radujem . 

                                                                                                                                                By MiMy

Zemlja nedođija

Vreme u kome muškarci vuku nedužne žene za kosu,"greškom".

Vreme u kome policija ne može da te zaštiti.

Vreme u kome u ponoć buše gume ljudima koji pokušavaju biti uspešni.
Vreme u kome se klinci buše, nabadaju boksevima i lome koske jedni drugima.

Vreme u kome devojke I žene napadaju manijaci I silovatelji I nikom ništa.

Vreme u kome šofer ima veću platu nego prosvetni radnik.Vreme u kome smo stranci u rodnom gradu zbog svih koji su došli sa strane.

Vreme u kome vladaju kriminalci na baterije, silikoni I u kome se živi od pičke.

Vreme u kome me niko ne poštuje jer sam običan smrtnik, obična devojka, koja čita knjige, gleda ljubavne filmove i traži posao u struci i samo normalnog muškarca …


Vreme u kome živim nažalost...


Zato, pustite me da “živim bajku i čekam princa”, jer me život oko mene razočarava gde god da se okrenem!

Život i uloge

I čemu sve ovo, i dokle? Zašto sam dozvolila da u ovim godinama sedim, gledam u jednu tačku i shvatim da me i dalje povređuju ljudi... Kada ću da shvatim? Koliko još vremena mora da prođe, da bih prihvatila činjenicu da ljudi nisu dobri, iskreni, jednostavno nisu pravi... Koliko? Imam ja vremena, samo me zanima još koliko puta moram osetiti ovu izdaju koja mi se ruga u lice da bih napokon prestala da osećam bol zbog izdaje i pokušaja poniženja.

    U čemu je čar razočarati nekoga? Šta se time postiže? Da li ima kraja tome? Hranimo ego, lečimo komplekse?  Ili je već nešto treće u pitanju? Nemam više emocija za čoveka koji me je razočarao, naravno da nemam. Bez obzira na sve, sebe cenim i volim najviše na svetu, te stoga ne mogu da razmatram uopšte čoveka koji je pokušao da me ponizi i spusti na svoj nivo. Tačka na taj deo mog života stavljena, idemo dalje, pa ćemo videti dokle ćemo stići...

     Nisam izdajica, nikada nisam bila i nikad neću biti... Kad sam prijatelj, prijatelj sam do kraja, kad volim, volim nesebično i bez granice, kad sam zaljubljena postajem slepa i sve to radim od srca i sa iskrenom emocijom. Svom muškarcu sam potpuno njegova, ostali ne postoje, nebitni su i nepotrebni totalno što se mene tiče. Svojoj sestri sam sestra, do kraja sveta i nazad i uvek i u svako doba dana i noći. Svom bratu sam sestra kakvu da je želeo nije mogao bolju da dobije. Drugarici sam drugarica ko sestra, ko majka ko druga polovina. Umem da budem i žena i devojčica i savetnica i saborac i drug i sve to umem samo i jedino iskreno, od srca, čisto i ne iskvareno. Ako ikada dođe do toga da me razočara, ponizi i ne ispoštuje vreme mog života u kome je postojao, onda se menja sve, u potpunosti se menja. Postajem hladna, ravnodušna i nezainteresovana. To je najveća kazna koju neko može dobiti, da jednostavno izgubi životnu ulogu koju je nekome igrao u životu. Sa izgubljenih par uloga gubiš sebe, svoj identitet, svoje ljude, gubiš sebe ... mislite o tome :*

Ne želim da zaboravim je jedina istina

Ne mogu da zaboravim je laž, ne želim da zaboravim je jedina istina. Istina koju je teško prihvatiti i suočiti se sa njom. Ja ne želim da zaboravim, ne želim da izbrišem i ne želim drugog, to je istina, jedina istina o njemu i meni. Jedina istina koja postoji i koja je ikada postojala.

Što je on toliko poseban? Što ne pokušaš sa drugim? Vidiš li da čekaš uzalud? Znaš da te ne voli. Znaš da ne vredi. To su pitanja i činjenice koje mi dragi ljudi predočavaju veoma često, na svako imam odgovor, ili već lažem samu sebe, ali jednostavno ne želim da ga zaboravim i izbrišem, značio je i znači i dalje čak i previše.

POSEBAN je, meni je poseban i uvek će biti. Nije prelep, prezgodan, nije mačo men koji baca žene u nesvest, ali za mene je bio poseban i tu se moj odgovor na to pitanje uvek završava.

 Ne želim i neću da pokušam sa drugim, jer iako nisam sa njim, ja sam mom muškarcu verna, ne njemu kao osobi, već njemu kao ovom osećanju koje živi u meni, njemu koji mi znači i posle toliko vremena. Ne želim i neću ni da pokušavam sa drugim, sve dok je on u mojoj glavi. Ne bi bilo fer ni prema meni, ni prema tim drugima koji bi bili samo propali pokušaj.

Ja ne čekam uzalud, jer ja uopšte ne čekam, ja znam da je kraj, iako ni početka nije bilo. Ja samo živim sa tim i dobro mi je. Ne čekam da dođe, da se vrati, znam da neće, jednostavno ne želim drugog još uvek i ovo moje stanje ne nazivam čekanjem njega niti gubljenjem vremena, samo periodom koji mora da prođe da bi ga vreme izbrisalo, ako ikako može.

Znam da me ne voli, nisam slepa, a ni glupa, nikada me nije ni voleo, nikada mu nije bilo stalo. Ne volim ni ja njega. Nismo stigli da se zavolimo, čak ni da se upoznamo dovoljno. Ali ja sam stigla da nađem u njemu to što niko drugi ne vidi, čak ni on sam.

Znam da ne vredi, pa niko ne vredi ovoliko vremena, ali ja svoje vreme nisam bacila na njega, ja sam svoje vreme bacila na osećanja, na sećanja i na preslišavanje kako je sve bilo. Mučim sebe, oooo da, znam i hvala svima na savetima, ali ja NE ŽELIM DA GA ZABORAVIM.

Poželeću da ga zaboravim kada se pojavi neko sličan njemu, kada mi neko bude bio tako iznenada drag i blizak, znam da će to doći kad tad. Ali nikada neću poželeti da ga izbrišem kao da nikada nije postojao, jer je postojao i jer je to kratko vreme koje je postojao u mom životu posvetio samo meni, bio je potpuno moj, čudno povezan. Da, znam da mislite da sam luda, ali tako je.

Ja znam da nema nazad, ja znam da ima napred i da postoji budućnost u kojoj ON ne postoji. Svega sam svesna i prihvatila sam to. Želim samo da se nađe neka koja će u njemu videti to što sam ja videla, koja će verovati u njega više nego što on veruje u sebe. Koja će biti uz njega uvek i za sve, kad već meni nije dozvolio da budem. Iskreno to želim, jer njemu treba ta koja će samo da veruje u njega i koja će biti uvek tu, jer je u suprotnom potpuno izgubljen. Ja verujem u njega, ja znam kakav je čovek, ja znam i vidim da je poseban i žao mi je što on to ne vidi i što ne zna koliko vredi. Poseban je i tačka, meni je bar bio... a i dalje je...

     

Godina prođe, TI nikako ...

Nisam od onih koje sažaljevaju sebe, jer nemam ni zašto, ali ponekad mi tako dođe da se zapitam... 

ZAŠTO? U čemu je bio problem, nisi me voleo, to mi jasno. Nije mi jasno zašto si mi ovo uradio? Nije mi jasno zašto sam dugo vremena na mrtvoj tački, podsvesno se nadajući da ćeš da se vratiš a svesno znajući da nikada nećeš. Kuda sve ovo vodi? Nikuda znam, izgubila sam godinu dana, a mogu da izgubim i više ovako, ali ne vredi. Postoje neki usponi i padovi u mojim emocijama. Pomislim tako da si nestao, zauvek i ubedim samu sebe. Pa posle nekog perioda opet listam po glavi šta je bilo, kako se dogodilo.

 Dođem tako do zaključka da si POSEBAN, drugačiji od svih, da je meni sve to bilo novo, nepoznato. I stojim pri tome dok ovo pišem. Znam da je kraj, znam da ne postoje tri tačke, samo jedna jedina, ali ne vredi, ne mogu dalje. Istini u oči ne želim da zaboravim i nikada neću želeti. Jer, zaboravljam samo ružne stvari, a lepe pamtim zauvek. Možda sam ružne zaboravila već, pa zato ovako pišem. Ne postoje ružne stvari u mojoj glavi, postoji samo to jedno letnje veče, kiša koja sipi, postoje samo te crne oči i crne kosa, postoji samo taj osećaj pripadanja, postoji samo ta ispunjenost, postoje poljupci, postoji sve to i dalje.

      Znam, znam to postoji sve u mojoj glavi i znam da je za tebe to davno prošlo vreme i znam da sam luda i znam da te ne zanima. Da sam samo bila jedna epizoda manje, više, koje ne verujem ni da se sećaš najbolje. Znam i da te ne volim, znam i da nisam zaljubljena i ZNAM DA NIKAD VIŠE NIKO neće biti to što si ti a ja nemam dovoljno reči da to opišem. Jedna pesma govori o tome kao „Nijedan nema to što sam u tebi ljubila“. Mislim da je to neko najrealnije objašnjenje. Znam da ponovo izgubim pogled kad te vidim, znam da izgubim svaku reč i misao, jer mi samo pred očima sevne to vreme kada si na kratko bio samo moj, samo tu i tako blizak. Više nisi, ne plaši se. Vreme je uradilo svoj deo posla. 

     Postao si dalek, tuđ, nepoznat. Ne plaši se, nisam ona koja kuka i plače, nisam ona koja će da te kune, ili ti želi bilo šta loše. Kao što rekoh, zapamtila sam samo lepo, što se i vidi u mom pisanju i razmišljanju. Prebolela sam te, ali te nisam prežalila. Nisam prežalila što nisi bio moj duže, bar zauvek. Nisam prežalila što si bio poseban, drugačiji, blizak, nekako moj i što si otišao, nestao i ostavio me u oblaku bajke koju sam o tebi stvorila, umislila. NIKADA NEĆU NI PREŽALITI, ali sa tim se živi. To nije tuga, nije bol, nisu suze. To je samo osećaj neke blage praznine kad se setim kako je sve moglo da bude i kako je počelo, a sada nije. Ostala je samo neka praznina koju si nesvesno napravio. Znam, imaću novu ljubav, imaću nekoga koji će da mi bude PRAVI, ali tebe, LEPI MOJ, nikada neću prežaliti, jer to što sam prema tebi osetila kada si me zagrlio to se ne ponavlja, ne zaboravlja i ne briše. Toliko od mene. Volela bih samo da još jednom osetim tako nešto, jako, moćno, drugačije, volela bih da mi se ponovo desi neki drugi ti, kada ti već nisi hteo. Volela bih, ali ne znam da li verujem da to može da se desi više puta u jednom životu... a volela bih da verujem, jer za taj osećaj vredi živeti, voleti i nadati se ... 

Otvoreno pismo estradi vol.2

    Opet pišem, a ne znam ni što pišem, kad mnogi ne umeju da čitaju. Ne mogu bre da trpim silovanje mozga u obliku novog albuma Dive i njenih vernih fanova koji nas svakodnevno jašu sa njeim novim "hitovima". Devojka, žena, ono, kako god je promašilo profesiju, ali se dugih 20 godina održava na javnoj sceni, nekom neobjašnjivom magijom. A mi, običan narod, moramo to da trpimo i nažalost, hteli, ne hteli smo upućeni u sve njene aktivnosti. Ja bih se obratila više njenim fanovima i onima koji veličaju njen lik i delo. Njoj lično se ne bih obraćala, jer nemam ništa pametno da joj kažem, a da ne koristim uvredljive reči. Dakle, ako neko misli da je ona zvezda i Diva, da super peva i vrh izgleda, taj neko je MORA BITI,  kompletno retardiran. Pa dobro, nemam svi mi apsolutni sluh, ali trebalo bi da imamo zdravu svest, neslušanje pomenute je mentalna higijena bre. Ja mentalnu higijenu održavam i ne želim da kvarim svoj dan nekom NEDAOTIBOG hitičnom pesmom, kojoj ni tekst ne mogu da razumem. Kažu lepo se oblači... Pa ja i nisam primetila da se ona oblači, u zadnje vreme ona peva u gaćama i neodoljivo me podseća na mene iz mlađih dana, kada ukućanima držim solistički koncert pred spavanje, jer drugačije nisam htela da idem u krevet. Samo velika razlika između nas dve je ta, što sam ja tad imala 5 godina, gaće su mi bile za spavanje, štaviše i tada sam znala da pevam bolje nego ona sada, a sada pevam bolje od 90% estrade. Moja velika vrlina je što razlikujem KVALITET od KVANTITETA, a pojedini ne umeju ni da definišu pomenute pojmove. Da bih nekako mogla da pomognem i otvorim oči širokim narodnim masama, ovako ću vam objasniti, na plastičnom primeru.
     Što se zabavne muzike tiče Čola je bio ZVEZDA,  i dalje se drži, i svaka čast, ali tu su došli s godinama neki novi ljudi koje jako poštujem. Volela bih da vidim samozvanu Divu kako bi se ona ponašala na muzičkom takmičenju 90-ih, na kome su počeli pravi pevači, 3K dur... Znam da nije ni čula, ali ono, čisto da se zna da ne bi mogla ni u publici da peva, toliko... Neki od naših pop, zabavnih pevača koje jako poštujem i nazivam uspešnima su Georgiev, Šerifovićeva, Radovićeva... Ne mogu da ne pomenem naše komšije Hrvate i njihove izvanredne pevače Tonija, Badrićevu i Dragojevića. Sve ostalo je tu i tamo i onamo i ovamo , oni su zvezde.
    Narodne muzike što se tiče, tu smo malo jači, ima starijih pevača, živih legendi, koji su moranjem prešli u Grand Produkciju koja je sve samo muzička produkcija visokog kvaliteta nije. Ne znam da li ću pogrešiti, možda i hoću, ali Ceca je za mene NAMBR UAN! Ostali narodnjaci su Šaulić, Đurišićka, Bekuta, Brena, Aleksićeva, Aličić, Tozovac itd ... Svako plagiranje i kopiranje zabranjeno, ma nije nego...
    Ni u jednu od pomenutih kategorija, samozvane zvezde, dive i ostala gamad ne spada. Tu spadaju one i oni koji se održavaju na estradi rekla-kazala skandalima, tra-la-la pesmicama, koje traju kraće nego flaša piva i kutija cigara. I ne može jedna takva pojava imati hit koji traje 10 ili 20 godina i to je jasno kao dan. Našoj estradi je hitno potrebna neka "muzička inspekcija" inače će deca da nam rastu u bolesnom muzičkom okruženju, slušajući nebulozne pesme nikakvog kvaliteta. I to je to. Si juuuu :)

Original i klo(V)novi :)

   To je samo moje skromno mišljenje, ne tvrdim da sam u pravu, ali jednostavno ja to tako vidim i čujem. Po tom mom mišljenju ima samo nekoliko originala, a ostali su bez sopstvenog pečata i stila pošli putem copy/paste i zato ugrožavaju originale.

    CECA je original, kopije su brojne, i sami znate. Prvo navodim ovu Zvezdu Granda koje crče il da liči na Cecu il ništa, čak je i obrve ko Ceca uradila. Ne znam tačno kako se zove, nešto kao Andrijana, samo neka gastarbajterska verzija, tipa Adijana, Andreana, Adreana, nem ti pojma. Ona je najiritantniji klon, iako ih ima previše. A da i Slavica isto i Selakov isto, mada me one i ne iritiraju, jer nađe se poneka fina pesmica. Samo mi nije jasno kako ne vidite da je Ceca jedna jedina u toj muzici i tom stilu, nemojte da skrnavite pobogu.

    GEORGIEV je original, a klonova milion i jedan. Ooooo pa dal vidite da ste smešni, na čelu sa Vasićem što ga voli i ne voli i Kovačevićem sa sve lapsusa i onim Režakom i još milion njih. Da se ne lažemo, svima vam je Vlado bio idol, kao i nama, pa nismo pokušali da budemo on kad porastemo, jer on je jedan a svi ostali su smešni i tačka. Ja ne znam šta ti ljudi pevaju, znam po jednu pesmu koje nas siluju sa muzičkih kanala i društvenih mreža. I nama i vama bi dragi klonovi bilo i lepše i lakše kada bi prestali da se bavite muzikom. Ako niste Vlado, ne pokušavajte da budete to je zlostavljanje muzike. Menjajte stil ili nestanite u vidu lastinog repa.

     ČOLA je original, a klonovi su uglavnom već ukapirali i odustali. I bravo za njih što su shvatili. Najiriutantniji je bio onaj Leo koji je čak i krao Čoline pesme i gde je sad, zna li ko šta je sa tim čovekom? Ja ne znam niti me zanima, mnogo me je nervirao. Čola je svojevremeno bio BIG STAR i sada je još uvek drži i svaka čast. Kad pomislim gde će biti sada nazovi zvezde u 60 godina onda ukapiram da je on stvarno velika zvezda ovih prostora.
 
   To je ukratko to. Ja da sam bila pevačica, ja bih verovatno furala Cecin fazon, ne bih mogla da stvorim svoj, pa sam se ipak odlučila za neku profesiju koju više volim i u kojoj sam bolja. Zato klonovima, preporuka od srca, tražite sebe u nekom drugom poslu, u nekoj drugoj umetnosti i nemojte da svojim "već-viđeno tra-la-lajkama" da skrnavite lik i delo svojih originala, jer su oni ORIGINALI i uvek će to i biti, šta god vi kao njihove bedne kopije radili, nećete biti ni senka od onoga što su oni. Si juuu ... :)

Ponekad , sebe tako damo , za oči jedva upoznate

Da , ona je sebe baš tako dala . Za jedne baš takve oči . Potpuno nepoznate. Oči , tako jedinstvene . Blage i prokleto surove istovremeno .. Autentične do najskrivenijeg nerva .
Oči ni po čemu slične milionima drugih plavih, zelenih, crnih , bademastih očiju . Ove oči su sjale nekom novom bojom . Intenzivnijom , dubljom , nedokučivom . 
Oduvek se bojala mraka . Ni ulične svetiljke nisu imale dovoljno svetlosti da strah neutrališu ,pomognu da u tami nađe put . Takve staze trudila se da izbegne , uvek uspešno . Sve do tada .
Te oči su nesumljivo bile najmračniji predeo u koji je zalutala , ali tog se mraka nije bojala . Krilo se dovoljno svetlosti negde na samom dnu . Previše ljubavi iza hladne fasade . 
Krilo se u tom pogledu previše ljudskosti i nežnosti , previše zanemarenih vrlina . Bola , koji je vešto sakriven . Krilo se tu još nešto , jače od svega toga, neprevodivo u reči . Nešto , čemu
nije uspela da nameni adekvatan naziv . Nešto, što joj je poremetilo ravnotežu , oduzimalo dah . Nešto, potpuno nepoznato, zbog čega bi se odrekla svega, zbog čega je poželela da se zauvek
izgubi u tom mraku . Nešto , zbog čega su te oči postale potreba i smisao . 
Krio se u njemu ceo jedan svet , koji je zelela da otkrije , u kom je zelela da ostane . Vera u ljude, davno izgubljena . Vera u ljubav , bezuslovnu , vanvremensku . Sve je to videla u njemu .
Bio je jedini kog bi umela da voli . I svega se toga plašila. 
Bio je jedini pored kog je poželela da vreme stane . Zbog kog joj se život činio prekratkim .
Nikad mu nije rekla, i da je želela ne bi umela, naprotiv . Oterala ga je od sebe . Svesno . 
Mislila da je će umeti da prepozna strah . Da ga spreči .
Trebao je samo da joj kaže da ostane . Možda nije želeo. Možda on u nekim drugim očima prepoznaje svoj svet .
Možda boja njegovih očiju i nije posebna . Možda je sve bila iluzija. 
Ne želi ona da veruje u to . 
Loša karma ili ipak ljubav ? Ma ... Ko će to znati !? 

Hej lepotice, moje prijateljice...SVAKA SVOME JUGU ODLETI!

A nekada smo iste snove sanjale ... 
Gde smo sada ? Šta je ostalo od nas ? 
Mrtva slova na papiru ... Fotografije koje će vremenom izbledeti, i ništa više ...
Poneko '' Ćao, ćao, kako si ? Čujemo se, žurim ...'' , od nekih čak ni to , a nekad smo disale kao jedna ...
Kažu odrasle smo, promenilo se vreme, zato je to tako ...
Ne bih rekla ... Vreme je protutnjalo, a mi smo se promenile ... 
Svaka sledi svoje snove, i njima preokupirane anulirale smo stare uspomene ... Kao da nas nije ni bilo ...
Danas pretumbah po starim slikama, pa krenuše da naviru slajdovi ... Poneka suza ih isprati, moram priznati ...
Kažu to je nostalgija ... 
Ma ne bre, to je život ... 
Gledam lica bezbrižnih devojčica, setih se u šta smo se klele, kako smo planirale da osvajamo svet zajedno ...
Rame uz rame ... Sećam se da sam bila u problemu kad razmišljam koja će mi od njih ''sutra'' biti kuma ... Kako da 
izaberem kad ih sve isto volim ... Kako smešno to sad zvuči ... Al' bar više nemam tu dilemu ... Nažalost, ni jedna od 
njih ... Svaka od nas je u svoje '' sutra '' zakoračila samostalno ... 
Ja se još ponekad zapitam da li bi sve bilo drugačije da smo umele da istrajemo i sačuvamo one devojčice, i njihove 
snove ...
Kažu, ko zna zašto je to sve dobro . Ne znam odgovor ... Ali znam da ih se i danas rado setim, i dalje ih isto volim, i 
dalje im želim svu sreću ovog sveta ...
Dobre su to klinke bile, kapaciteti, zaslužuju je ... Znale su da vole, pate, smeju se, sanjaju i veruju ... 
Kao takve bih volela da ih opet sretnem, srećne, bezbrižne i na okupu ... Bar na tren ... Al jebeš ga, život piše 
romane ... Ne baš uvek sa krajem kakav smo priželjkivali ...

Porasle mi sise, a nije nikla piša ... zato više nismo drugari! by MiMy

'' Znaš mala nije baš da nema ništa novo . Ima, ne znam kako da ti kažem ... Bedak mi je sa tobom da pričam o takvim 
stvarima ... '' JA : Ma daj, kakav bedak, nemoj da me plašiš ! Ispljuni već jednom . Imaš neki problem ? Znaš da meni možeš sve da kažeš,pa znamo se hiljadu godina !'' Ma nemam problem ... U stvari imam, mislim da sam se zaljubio . Onako, stvarno ... '' JA : Hahahaha lažeš ! Hahaha ti zaljubio ??? Mislim to je super, divan osećaj, sad me skroz razumeš ... sad znaš o čemu sam ti pričala i kako je meni. Ajdeee pričaj, hoću sve da znam . Kako , kada ? U kogaaaaaa ??? '' U tebe ... ''
Tako je otprilike izgledao naš poslednji dijalog . Sve bi se završilo kao i obično, da ja u jednom momentu nisam shvatila da '' TEBE '' nije neka zalutala Indijanka, već moja malenkost ...Malenkost koja je sa njim bila '' ORTAK '' poslednjih dva'es godina !Da, da ortak ! U pravom smislu te reči, u svemu, svake sekunde ... Pošteno sam se trudila da ga '' muški '' ispratim u ortakluku, a on me diskriminisao na najgori mogući način, samo iz jednog razloga ... Porasle su mi sise, a nije mi nikla piša . I eto, u problemu smo ...To što sam gulila kolena izigravajući mu golmana ( levog beka, ako je baš raspoložen ) , odmeravala krajnje aseksualne sojke bez ijedne grimase , pila cisterne piva za veče rizikujući da navučem celulit i stomačinu, to se ne važi, a ? To što smo pre mnooogo letaaaa isti pesak zapišavali, isto dodje nebitno ? Puj pike, ne važi se ! Eeeee, to tako neće baš da može, prijatelju !Ja ti reče da '' ispljuneš '' to što te muči, ali ne da pljuneš na sve ove godine . Nisi me razumeo baš kako treba, izgleda mi .Ali šta je tu je ... Nema povratka ...E zato ne verujem u '' muško-ženska '' prijateljstva ! Verujem u ljubav koja se lako rodi izmedju istih, ali to je za neku drugu priču .Ja sam poslednji romantik, čini mi se, ljubav uvek prepoznajem ... Ovde prepoznah samo želju . A želje poistovećujem sa slabostima ... A iza slabosti se kriju uglavnom '' nedovršene '' ličnosti . Ja bar imam takav '' dojam '' , možda grešim ...Ne znam, pokazaće vreme ... Da ne dužim , poenta je da ne smete sebi dozvoljavati taj luksuz da zbog slabosti gubite ljude koji vašu svakodnevicu činekvalitetnijom i prijatnijom .Pokušajte da odvojite nokat od prsta . Ume da zaboli, itekako . Nokat neće izrasti, a praznu površinu prekriće gadan ožiljak.Slabost je trenutna, bol popusti pa isčezne , a praznina ostaje . I strašno loše izgleda ... by MiMy

Otvoreno pismo estradi! :)

    “Ja da sam htela da budem novinarka, ja bih to i bila”, reče jedna naša poznata pevačica, da bi joj na to njena ljuta protivnica odgovorila “Morala bi prvo da naučiš da pišeš, svih 6 padeža”. I ko je tu lud? Neee, daleko od toga da tražim da birate stranu, nisam ni ja na strani bilo koje. Nemam idola, nemam favorita, jednostavno totalno nebulozno da žena od nekih 30 godina može da prevali preko usta da srpski jezik ima 6 padeža, kamo osnovna škola lepojko? A da zlo bude veće, posle je pokušavala da se demantuje, vadi I čupa, kao I uvek kada , ne daj Bože ispadne glupa, a to nikako nije, zaista nije, jer je cela država poznaje, upoznati smo sa njenim likom i delom... nažalost ili na sreću.    Da citiram ponovo “ja da sam htela da budem novinarka, ja bih to I bila!” Ovog puta se pronalazim u tome, nisam htela da budem novinarka, ali su me razne stvari inspirisale da napravim blog, I pišem o svemu I svačemu. Pišem iz više razloga, a jedan od najvećih je taj što ne mogu da ćutim. Sama pišem svoje blogove, kada je pisao neko drugi, ja ga potpišem. Tako da bude jasno da se javno obraćam, lično ja, našoj estradi. Ne zanima nas (ograničavam se na nas normalne) gde I šta jedete. Ne zanima nas koliko vredi  vaš stambeni objekat, I pokretna imovina u vidu spejs šatla. Ne zanima nas koliko plaćate odevne predmete I da li su originali ili kopije. Ne zanima nas koga volite, koga ne volite, sa kim se tužite ili prepucavate preko društvenih mreža. Ne zanima nas ništa o vašem privatnom životu, I zaista bi mogli toga I da nas poštedite nekako… nas normalne, ako je to ikako moguće.    Mene lično zanima par stvari oko naših estradnih ličnosti, da ne bude, da me ne zanima baš ništa. Zanima me kvalitet njihovog dela, znači, naglašavam KVALITET, ne kvantitet, ali izgleda da nema ko da me čuje i razume. Zanima me zašto misle svi kolektivno da su nama, običnom narodu toliko bitni, zašto misle da su nam bitne neke banalne stvari, zašto misle da se sve vrti oko estrade I da svi, kao ovce moramo pratiti njihova dešavanja. Drugo, zanima me kako neke nije sramota da ne znaju broj padeža, tablicu množenja, kako je npr potonuo Titanik, neke opšte stvari ne znaju, opšta kultura na nuli, blamiraju se svojim “selebriti biserima” a glume velike zvezde. Kuda smo krenuli I gde smo skrenuli, svi kolektivno, na državnom ili ti republičkom nivou? Po mom “skromnom” mišljenju davnih dana je ova naša bajna zemlja imala zvezde, mislim estradne umetnike uspešne u svom poslu, koji su odlično radili svoj posao I držali se toga. Oni su legende, žive legende! To mi se sviđalo I to je ok.  A šta se desilo u međuvremenu pa su polupismene estradne umetnice, da ih ne nazovem pevaljakama, jer ne umeju ni da pevaju, šta se desilo pa su umislile da se bave novinarstvom, politikom I trpaju svoje operisane I botoksirane njuške svuda? Ko im je rekao da su pametne, ko im je rekao da njihov komentar interesuje ikoga. Ko ih je slagao da imaju pravo komentarisanja svega I svačega… E pa ne može, sestre estradne umetnice, da sam neka vlast, a nisam to tako ne bi moglo… Ok je demokratija I sloboda govora I sve je to lepo, ali da bi mogla da komentarišeš bilo kog političara, ne možeš da imaš samo prva tri razreda osnovne. Da sam ja neko u ovoj državi mogle bi drugarice pevke da se obraćaju samo sebi ravnima I onda super, lepota, banja… Neka se one prepucavaju u svojoj branši, sa svojima, neka pričaju o pesmama (koje su uglavnom sve, samo pesme nisu, jer liče najviše na prvi susret deteta sa sintisajzerom), neka komentarišu svoje prazne, blajhane ili kolorizovane, mahom prazne glave I neka se strogo pridržavaju onoga “sliučan se sličnom raduje”. Iz tog mora glupih koje misle da su pametne,  izdvojiću par onih zaista pametnih, koje su se davnih dana izdigle iznad situacije I ne prepucavaju se po žutim novinama… e to su kraljice. Što bi naš narod rekao PSI LAJU, KARAVAN PROLAZI ! Oooo da, zanima me kako je jedan pevač, (koji se samo čudom magije još uvek održava na estradi) sebi dao za pravo da prepeva tinejdžerski svetski hit u svojih 50-ak godina? Joooj, kamo malo mozga, smejurijo od čoveka ? Zanima me još kako se neke javne ličnosti daju isprovocirati lako? Ako si već veličina, ako si zvezda, star, diva, kraljica I tome slično zašto “jašeš” po društvenim mrežama, vređaš anti fanove I prepucavaš se sa njima da li su ili nisu u pravu… Kamo malo vaspitanja, onog kućnog… oooouuu wtf? Postoji masa njih koja ne znaju ni definiciju pomenutog vaspitanja a o praksi da I ne govorim. E tako…

    Mislim da bi to bilo to… ali ovo je samo deo… Nastaviće se .Neću, ne mogu I ne želim da ćutim. Ja sam normalna, obična osoba, ja sam glas naroda, ja sam glas većine… Ali većina ćuti, nema snage da tupi zube. Ja vremena imam, pamet mi ne smeta, I zaista moram da pokušam bar da iz sebe izbacim neke negativne emocije I misli da ne bih nekim nesrećnim slučajem postala hejter. Još nešto veoma bitno za one koji možda prate živote naših “zvezda, diva, kraljica, mega zvezda, kraljica I kraljeva splavova ”. Pre nego što su postali SELEBRITI, I oni su bili ljudi, manje ili više normalni, prosečni, ljudi Iz naroda, I oni su bili kao mi, dok ih neko nije usmerio ka estradnom nebu, neki su se pronašli tu, a neki su večito pokušavali I pokušavaće jašući po tuđim karijerama I imenima po svaku cenu zauzmu naslovnu stranu. Ali to je tako… I nemam ništa protiv, samo bih volela da nam malo manje siluju mozgove svojim (po mom mišljenju) potpuno besmislenim I ispraznim dešavanjima, mislima, događajima … Si juuu :*

Kad ni ljubav više nije dovoljna ...by MiMy

Šta ćemo sad nas dvoje, prijatelju ? Sad, kad ni ljubav više nije dovoljna ?

Sad, kad smo potrošili sve laži i izgovore, poskidali maske ... ogolili jedno drugo do koske, i ostali sami, oči u oči sa istinom ?Šta sada ? Ostati, boriti se, opstati ? Nema šanse, bilo bi idealno, nije to za tebe ... Ne umeš ti sa tim da se nosiš ...Tipujem na bekstvo ! To je najlakše, to je tvoj stil ... To si ti .Drugi put me puštaš da odem, gubiš me tek tako, kao da je to najnormalniji sled dogadjaja . Isti scenario, isto sve ... Isto godišnje doba ... glumci, uloge ... samo jedna razlika ...Ovaj put nećeš imati kome da se vratiš ... Ja zaista sebe smatram za dovoljno inteligentnu devojku, kojoj je najlakše da odglumi budalu ako situacija već to zahteva, ali kad se od mene očekuje da budala i ostanem, nastaje problem . Ne ide mi uz karakter. Nije da ti ne bih učinila ali ne vredi, ne mogu protiv sebe, prijatelju .Ima žena nema broja, naćićeš ti neku adekvatniju za tu ulogu . Što se mene lično tiče, ne bih znala šta sad . Kako dalje . Volim ja tebe, više od svega i dan danas ali nisam na taster, pomešao si me sa onim tvojim frižiderom . Ja se palim na zagrljaj. Na poneku lepu reč . Ja stojim u mestu i čekam sve ono što je vredno čekanja . Ti si bežeći od sebe, od mene, od nas, to prestao da budeš . Ja sam čekajući izgubila sebe .Onu devojku koja te je uvek dočekivala raširenih ruku, ozarenog lica punog razumevanja ... Onu devojku koja te ispraćala uvek suznih očiju, koja te krila i čuvala od svih, negde s leve strane ... Onu devojku koja te volela svom snagom svojih godina ti si prijatelju ubio, bez ijednog metka . Lako i precizno . Jer ti ljubav više nije bila dovoljna. Zato nemaš kome više da se vratiš . Nje odavno ovde više nema… by MiMy

Dobro srce imaš, ne valjaju žene :)

    Ne, ovo nisu samo stihovi turbo folk pesme, ovo je činjenično stanje! Ako si previše dobar, ne valja, ako si previše loš, opet ne valja... nađi sredinu i strogo se drži nje. Budi muško onda kada to trebaš biti, budi mekan kao pamuk onda kada ti nešto treba. Izvinjavaj se kada moraš, ali samo tada. Reci hvala onda kada zaista treba da budeš zahvalan. Udari rukom o sto, naravno samo figurativno onda kada treba da se zna ko je muško u vezi, kombinaciji, braku itd... Jer to, koliko god da smo savremeni mora da se zna. Žene ne valjaju, to je činjenica, kada osete da je sve na njima – odluke, svađe, reči, brige, sitnice ...

     Zato, ne budi dobar, popustljiv, slab. One to ne vole, vole jake, sposobne, odlučne a s druge strane vole maze, dobrice, umiljate. Da li može da se balansira na sredini i da se ponašaš onako kako situacija nalaže.

   Kada pretera da kažeš DOSTA, da ne dozvoliš da dominira, to moraš ti. Kada je tužna, samo da je zagrliš i ćutiš, kada se duri bez razloga da joj kažeš da to kod tebe ne pali. Da ne pričaš prazne priče i pravdaš se kada nisi kriv. Kada ljubomoriše reci joj da si ponosan jer je ljubomorna. Kada gledaš druge žene, nemoj da je lažeš da si slučajno, jer ona to vidi. Da držiš do sebe, ako si slobodan da ne dozvoliš sebi neke smešne izlete, jer svako sam sebi postavlja i održava „cenu“. Ni dobar, ni loš, jednom rečju poseban. E, žene to vole, to "poseban", što nikad nijedna nije uspela da definiše a sve smo doživele. Znači budi poseban, šta god to značilo, verovatno vi muškarci znate kako treba da se ponašate da bi bili posebni. Budi poseban, budi „onaj što ima ono nešto“ i svet ti je na dlanu, žena milion i jedna, i ne onih što ne valjaju nego pravih, kvalitetnih, plavih, crnih, smeđih, matorih, mladih, vršnjakinja, drugarica... Budi poseban, budi gospodin, budi seljak, budi fin i prost, budi sve u jednom čoveku i uspećeš sve što ti padne napamet, GARANTUJEM TI! Si juuu :***

JOŠ TE NEŠTO ČINI IZUZETNIM

I samo tako, jel? Pojaviš se niotkuda posle toliko vremena i ponovo me gledaš tim pogledom koji me ubija. Samo sada nismo sami, nije trenutak i nikada više neće biti. Ne može! Ne dam! Ni jedan jedini dan, ni jedan sat, ni jednu pesmu, ne dam više! Ne zaslužuješ, a i ne želiš. Samo alkohol radi u tebi pa opet misliš da sam glupa, verovatno. E lepi moj, jesam i glupa i luda što stojim na mrtvoj tački već dugo vremena zbog tebe. Ne znaš, bar se nadam da ne znaš to, a opet me provociraš. Čemu? Kuda vodi sve ovo? Vidim da su ostale reči nedorečene, a dela neostvarena, osećam da to lebdi među nama iako je prošlo par meseci. Osećam da postoji kočnica, ne postoji razgovor, normalan, opušten kao među običnim poznanicima. Ne znam da se ponašam kad si tu, jednostavno ne umem, zbunjuješ me. Ti praviš od mene bez ijedne reči glupaču koja ćuti i kao robot sve što radi, radi mehanički. To ti nije namera, ali radiš to! Samo da je sve bilo drugačije, samo da nisi slagao i nestao, samo da nismo povezani nekim ljudima, lako bih ja. Davno bi ti bio arhiviran negde na nekom spisku „promašaji“. Ali ne vredi, ne mogu, pokušavam, ali ne mogu da te precrtam, ne ide mi od ruke. Svakako nikada više neću dozvoliti da uradiš isto, iako bi te možda ponovo na to naterali litri alkolhola još nekada, a ne, ne. Kako kaže Ceca Kraljica „jednom si to uradio, uradićeš isto ponovo, nemoj mi prići, jer znam da ćeš otići“. Razumem odlično tu pesmu, osećam je, kaže ko jedanput ode, ne ume bez slobode, tako i jeste. Zašto bih pokušavala nešto što ne mogu, zašto opet da ulazim u to čak iako mi se ukaže prilika.

    Stvarno ne mogu, ne umem ja to, nisam bezosećajna, nisam kamen, iako želim da budem, pogotovo kada si mi ti na bliže od nekoliko metara. Jednostavno želim da te izbrišem, da te zaboravim, da ne pamtim tih nekoliko sati koje sam sa tobom provela, jednostavno želim da zaboravim da sam za tako kratko vreme dozvolila da uđeš u moj život kao neko bitan. Nije mi jasno kako si to uspeo, i  nikada mi verovatno neće ni biti jasno. Ne znam ni sada, ne znam kako i šta me drži da mesecima vrtim film tog prekratkog  vremena sa tobom.

     E moj ti, samo kad bi znao i deo ovoga, pokušao bi da me zaobiđeš sledećih 150 godina. Ja moram da pišem, tako mi je lakše, kao izbacim neki deo toga pa mi bude lakše, na kratko. Nemaš ti pojma ni o čemu, ništa ti nije jasno, a ništa te i ne zanima, kako kaže jedna moja drugarica „ne znaš ti lepi, šta je sport“. Jednostavno se ne nalazimo na istim dužinama i nikada nećemo. I to je otprilike to. A ja sam budala, nepopravljiva, i dalje te sanjam, „u tome rekord obaram“ i dalje negde u nekoj dubini duše i mozga želim da si tu, da ostaneš, da opstaneš,možda čaki zauvek. Iako znam da ne možeš, ne želiš to, ja sam i dalje tu... Eeee lepi moj, možda dođe i mojih 5 minuta nekada, a tada ćeš da me čuješ itekako... Samo iz dva razloga, prvi je da si pokušao da mi vređaš inteligenciju, a drugi, jer si me lagao. A kao nejbitniji među razlozima izdvaja se taj da si počeo nešto što nećeš, ne želiš, pustio si me da pomislim da si poseban, naterao me da verujem u tvoje glupe priče... Uprkos svemu, nakon svih meseci, noći, dana, viđenja ili pukog javljanja na ulici, ne znam zašto, nemam reči da definišem i objasnim sebi... po milion i jedan put se preslišavam, ali ne vredi, objašnjenja nema za to, ali ipak, ako išta znači JOŠ TE NEŠTO ČINI IZUZETNIM... bez ikakavog razloga. Nadam se da će brzo proći, nadam se da će sve ovo da stane, jer ne mogu, LEPI MOJ, nemam ja snage ni emocija za bacanje, imam ponosa i ja, nisam kamen, nisam životinja, ja sam BIĆE, ako to do sada nisi primetio... I samo još jedno : SREĆNO! Gde god bio i sa kim god bio ... A ja, ma šta ima veze kako ću ja, to se tebe kao i do sada ne tiče!

A gde je ljubav, gde ste je od moga oka sakrili ???by MiMy

Zaista, gde je ljubav ? 
Aludiram na «ljubav» kao pojam, na sve ono što se pod njom podrazumeva .
Gde ste je sakrili ?
Svi vi malogradjani koji skrnavite nemerljivost ovog osećaja, malicioznim intrigama i korumpiranim dodirima . Vama postavljam to pitanje .
Jeste li ikada voleli ? Zaista voleli ? Bezrezervno, bezuslovno , celim svojim bićem ?
Drugog čoveka, životinju, plavetnilo neba ? Bilo koga, bilo šta?
Bezrazložno, samo zato što umete da volite ? 
Ili ste u svemu oduvek tražili makar i mrvu koristi ?
Gde god da se okrenem nalećem samo na isprazne, bezlične ličnosti sa savršeno odigranim predstavama...
Glume ljubav, prijatelje, roditelje, braću, sestre, poznanike, supružnike, prolaznike ... 
Glume ljude ... 
Glume život ne usudjujući se da ga odžive ...
Vraćaju se u osamu i kukaju ... 
Nad sopstvenim sudbinama, nedostatku ljubavi, ne pitajući se ni jednog momenta da li su zapravo zaslužili bolje ... 
Da li su vredni ljubavi, bogatstva, poštovanja ... 
Pružanja ruke ruci i značajnog pogleda ... 
I dok tako «glumci» kukaju, i traže da rešenja padnu sa neba, pravi ljudi, s druge strane, žive stvarne živote, ispunjene ljubavlju, osmesima, mirnim snovima ... 
Nemaju previše, mnogi nemaju ništa ali i to ništa umeju da podele sa nekim ...
Da udele prosjacima poslednju paru i da budu srećni zbog svog postupka, jer su sposobni da u tom prosjaku prepoznaju čoveka od krvi i mesa, željnog razumevanja i podstreka, a ne socijalni talog ...
Da pomaze psa lutalicu, prepoznavši u njemu biće željno pažnje i nežnosti, a ne kolateralnu štetu ... 
Odlaze u svoja ognjišta punog srca, tražeći ljubav na licima svojih najbližih ... sa punim pravom, jer su oni ti koji umeju i da je pruže ...
Odlaze na spavanje željni mirnog sna, sa punim pravom, jer umeju da sanjaju ... 
Ustaju, očekujući sunčan dan, sa punim pravom ... Umeju da mu se obraduju ...
By MiMy

Bajka za velike devojčice

Poznato, zar ne, dečak iz 5/2 i devojčica iz 3/4 i to je otprilike to, ili bi pak trebalo da bude. Kada se setim tog nekog davnog vremena osećam se kul. Tada nam je najveća marka bila TODOR, najelitniji izlazak picerija Zeleni Zub i vrhunsko piće 7up, eventualno Fanta šokata, jer je to, svi znamo bilo naj kul. Tada smo se zaljubljivale u dečake, a i oni u nas zbog toga što jesmo, nisu postojale predrasude, nije bilo principa i uslova, nije bilo kuliranja, taktika i svih ostalih gluposti koje su lagano došle s godinama. Prva ljubav ... eeeee davno beše to, ljudi moji. Svi znate o čemu vam pišem... to je plavokosi, eventualno crni dečak iz 7. Ili 8. razreda koji te je krišom gledao, smejao se spuštene glave ili te ignorisao potpuno, kao mene moja prva ljubav. To je neko ko ti da pola užine, neko ko ti kupi sokić ili se gura umesto tebe u redu za užinu. Možda te simpatiše, a možda te i ne zna, ne vidi te,  a ti svakako u njega zaljubljena. Svakako je bilo lepo, volim da se setim toga i osećam se divno kada se samo na minut bacim u to vreme. Njima smo pisale stihove, spomenare, preko 1001 poznanika jurile način da nam se potpišu u leksikon. Oni su stajali, smeškali se i gordo dizali noseve na našu zaljubljenost. Bar u mom slučaju sve je i ostalo na platonskoj ljubavi, bezglavom jurenju i pukoj zanesenosti. Volim i sada da ga vidim, da ga se setim, da se sebi nasmejem i svojim dečijim godinama, čak me i bude sramota ponekad koliko sam ga proganjala, sve je to moji ljudi lepo i divno.

    E sada, posle nekih najmanje 10-15 godina , dečaci su postali momci, muškarci uglavnom ih se sećamo ali ih ne poznajemo. A devojčice su delimično ostale devojčice, samo što je spomenare zamenio you tube, beleške na fejsu, sokiće zamenila vina i rakije, a nekog prelepog mangupa iz 8/3 zamenio muškarac koji uglavnom manje vredi nego on, ili nam se pak tako čini. Bez greške prva ljubav ostaje deo lepe memorije u našim glavama, ostaje nedosanjani ili čak odsanjani san. Neko ko je čist, savršen, lep, divan, uspešan. Možda on i nije sve to, ali ostao je memorisan tako i tu nema ispravke. U mom slučaju, to je jedan divan, uspešan i lep momak ... Eeeee on je bio moja prva ljubav, moj san, nedostižni cilj, neko savršen, neko poseban. Sada posle 15-ak  godina i dalje smatram da je on sve to i nikada neće moći da se izbriše iz moje glave, jer je drugačiji...bio tada. Kada ga vidim, sretnem, setim se,  i dalje u mojoj glavi ima 14 godina, iako sada ima tačno duplo. On je i dalje drugačiji nego ostali u mojim očima, on je prosto savršeni muškarac i tu se moja priča privodi kraju. Volela bih da znam da li iko vidi sve ovo kao ja, da li iko zna ko mu je, kada i kako postao prva ljubav. Da li ima lepa sećanja i trenutke koje pamti. Ja ih imam i ne dam ih nizašta na svetu. Odlično se sećam trenutka kada sam se zaljubila u to stvorenje, kao i svakog „bitnog trenutka“ nakon toga. Kad god se skucam, razočaram, pa čak i zaplačem, sama sebi kažem eeeeee moja ti, posle njega je sve krenulo silaznom putanjom što je donekle i logično, jer tada sam imala 14 godina. Nije me zanimalo šta ima, čime se bavi, kakav je prema ženama, ume  li da poštuje, ume li da voli, ume li da ceni žensko, kakav je čovek, nije me čak ni zanimalo što me ne primećuje . Samim svojim postojanjem bio je savršen, pojavom me bacao u šok i takav će uvek i ostati. Poseban, jednostavno najčistiji i definitivno prvi na tronu i lestvici muskaraca...NEPOBEDIVO SAVRŠEN!