Poznato, zar ne, dečak iz 5/2 i devojčica iz 3/4 i to je otprilike to, ili bi pak trebalo da bude. Kada se setim tog nekog davnog vremena osećam se kul. Tada nam je najveća marka bila TODOR, najelitniji izlazak picerija Zeleni Zub i vrhunsko piće 7up, eventualno Fanta šokata, jer je to, svi znamo bilo naj kul. Tada smo se zaljubljivale u dečake, a i oni u nas zbog toga što jesmo, nisu postojale predrasude, nije bilo principa i uslova, nije bilo kuliranja, taktika i svih ostalih gluposti koje su lagano došle s godinama. Prva ljubav ... eeeee davno beše to, ljudi moji. Svi znate o čemu vam pišem... to je plavokosi, eventualno crni dečak iz 7. Ili 8. razreda koji te je krišom gledao, smejao se spuštene glave ili te ignorisao potpuno, kao mene moja prva ljubav. To je neko ko ti da pola užine, neko ko ti kupi sokić ili se gura umesto tebe u redu za užinu. Možda te simpatiše, a možda te i ne zna, ne vidi te, a ti svakako u njega zaljubljena. Svakako je bilo lepo, volim da se setim toga i osećam se divno kada se samo na minut bacim u to vreme. Njima smo pisale stihove, spomenare, preko 1001 poznanika jurile način da nam se potpišu u leksikon. Oni su stajali, smeškali se i gordo dizali noseve na našu zaljubljenost. Bar u mom slučaju sve je i ostalo na platonskoj ljubavi, bezglavom jurenju i pukoj zanesenosti. Volim i sada da ga vidim, da ga se setim, da se sebi nasmejem i svojim dečijim godinama, čak me i bude sramota ponekad koliko sam ga proganjala, sve je to moji ljudi lepo i divno.
E sada, posle nekih najmanje 10-15 godina , dečaci su postali momci, muškarci uglavnom ih se sećamo ali ih ne poznajemo. A devojčice su delimično ostale devojčice, samo što je spomenare zamenio you tube, beleške na fejsu, sokiće zamenila vina i rakije, a nekog prelepog mangupa iz 8/3 zamenio muškarac koji uglavnom manje vredi nego on, ili nam se pak tako čini. Bez greške prva ljubav ostaje deo lepe memorije u našim glavama, ostaje nedosanjani ili čak odsanjani san. Neko ko je čist, savršen, lep, divan, uspešan. Možda on i nije sve to, ali ostao je memorisan tako i tu nema ispravke. U mom slučaju, to je jedan divan, uspešan i lep momak ... Eeeee on je bio moja prva ljubav, moj san, nedostižni cilj, neko savršen, neko poseban. Sada posle 15-ak godina i dalje smatram da je on sve to i nikada neće moći da se izbriše iz moje glave, jer je drugačiji...bio tada. Kada ga vidim, sretnem, setim se, i dalje u mojoj glavi ima 14 godina, iako sada ima tačno duplo. On je i dalje drugačiji nego ostali u mojim očima, on je prosto savršeni muškarac i tu se moja priča privodi kraju. Volela bih da znam da li iko vidi sve ovo kao ja, da li iko zna ko mu je, kada i kako postao prva ljubav. Da li ima lepa sećanja i trenutke koje pamti. Ja ih imam i ne dam ih nizašta na svetu. Odlično se sećam trenutka kada sam se zaljubila u to stvorenje, kao i svakog „bitnog trenutka“ nakon toga. Kad god se skucam, razočaram, pa čak i zaplačem, sama sebi kažem eeeeee moja ti, posle njega je sve krenulo silaznom putanjom što je donekle i logično, jer tada sam imala 14 godina. Nije me zanimalo šta ima, čime se bavi, kakav je prema ženama, ume li da poštuje, ume li da voli, ume li da ceni žensko, kakav je čovek, nije me čak ni zanimalo što me ne primećuje . Samim svojim postojanjem bio je savršen, pojavom me bacao u šok i takav će uvek i ostati. Poseban, jednostavno najčistiji i definitivno prvi na tronu i lestvici muskaraca...NEPOBEDIVO SAVRŠEN!
perfect ^_^
ReplyDelete