Sve što imam i nemam ...by MiMy

Tup bol i praznina … Ni otkuda, ničim izazvana ... Znam taj osećaj, mislim da zaboravljam ... Zbog tišine koja postaje preglasna ... Zbog svih onih pitanja na koje mi nisi dao odgovor ... 
Ostavio si me predugo da se sama borim, sa sobom, sa tobom, sa tudjim govorkanjima i šaputanjima ... Sa svim tvojim manama koje sam vešto skrivala od svih, od same sebe ... Sa tamom koja ti je ušla u krv, bez koje više ne možeš ... 
Znaš koliko se plašim mraka, znaš koliko mi je snage trebalo ... Sad je gubim ... 
Jaka sam, dovoljno da udjem u koštac sa svim nedaćama koje mi je život predodredio... Jaka sam, dovoljno da dobijem sve naredne bitke, da prkosim zlobnicima sa najlepšim osmehom na licu, na kom još uvek ima tragova suza ...
Jaka sam mili, pripremljena za sve, ali sam preslaba za borbe koje ti vodiš ... 
Predugo sam, stoički nosila žig zbog tvog imena, tvog načina života ... Predugo sam svoj obraz držala pod djonom, ne bih li tebe prikazala u lepšem svetlu ... 
Išla glavom kroz zid, glavu razbila, zid se nije ni oštetio ...
Ne mogu više ...
Nikad nisam bila kukavica, ne povlačim se pred prvom barikadom, ali osećam da mi više nije mesto tu gde sada jesam, tu gde cupkam skamenjena mesecima unazad ... 
Osećam da cena ova škole postaje previsoka, nemam više čime da je plaćam ... Nemam više ni zbog čega, sve lekcije sam uspešno savladala, nova saznanja, bojim se dotukla bi me ...
Precenio si me, nisam od kamena ... Čuvaš me, i štitiš na pogrešan način ... Čuvaš me bola, a bol me razdire ... Zbog svega što ti jesi, a ja nisam ... Zbog svega što je moglo da bude a nije ... Zbog svega što postoji, što činimo kao celina, ali mu ne dozvoljavamo da ispliva, da opstane ... Zbog nekog našeg boljeg sutra, kom nismo dozvolili da svane ... 
Izgubili smo se čekajući pravi trenutak ... 
Čekala bih ja i duže da znam da će doći, ali vreme u ovoj priči ne radi za nas ...
Moje dolazi, tvoje ističe ljubavi ... A to boli ... Nisi mi pružio šansu da pokušam to da promenim, a tako sam želela ... Znam da bih uspela ... Uspeli bismo ... Verujem u nas, sećaš se ? 
Verovala sam ... 
Sanjala ... Prvo zajedničko budjenje, sina s tvojim očima, kućicu u cveću i nedeljne ručkove ... Normalan život ... Ruku u tvojoj ruci, ceo svet pod našim nogama ...

Rekoh na početku da poznajem taj osećaj, da zaboravljam ... Slagala sam ... 
Sve i da hoću ne mogu da zaboravim, jednom sam se zaklela da nikad neću, i da ću uvek biti samo tvoja ... Ostaću tome dosledna, ali odustajem od snova ... Ja sam ipak realista ... Ja sam ipak sasvim obična devojka, željna ljubavi, pažnje, lepih reči, sigurnosti, porodičnih ručkova, učestalih i dosadnih, ramena na koje ću nasloniti glavu uveče sa garancijom da ću na njemu i osvanuti ... 
Sve i da želiš, ne možeš mi to pružiti ... 
Pri kraju sam i već me guše suze, osećam da trnem od bola ali to je to ... Dalje nema ... Nema više napada histerije i izliva nežnosti ... Suzbiću ih u sebi kad ruka krene da okreće tvoj broj ... 
Puštam da nosi vetar, nadam se na neku bolju stranu, daleko od mene ...
Za mene ostaješ poseban, moja ljubav i moj andjeo ćuvar, što bi rekla Ceca moje sve što imam i nemam ... Ostaćeš najvoljenije biće dok postojim, s tom razlikom što to više nikad neću izgovoriti na glas ... 
Želim ti svu sreću ovog sveta, od mene si je zaslužio ...
Tvoja Bebili    BY MIMY