Ko je, BRE, ovde lud ?!

    Nekada je put do muškog srca vodio preko stomaka, ( mislim naravno, na umeće kuvanja potencijalnih izabranica). Danas je to, čini mi se, put do ženskog ... srca naravno, a uz malo sreće i '' pravih reči '', još kojeg vitalnog organa. Ukoliko ovo čitaju pripadnici ''jačeg pola'', nema razloga za paniku. Veština kulinarstva vam je krajnje nepotrebna, 
presudne afrodizijake u svakom slučaju ne prodaju ''na meru''. Sve što vam je potrebno je ''dubok džepčić'', dobra spika, stočić za dvoje u što snobovskijem objektu. I naravno ''ultra-mega-giga-riba'' ( šesnaestogodišnja štuka, po mogućstvu), ''ambicioznih'' shvatanja, spremna da sve to proguta. Sve to začiniti prevoznim sredstvom, izgledom što približnijeg spejs satlu, i vanzemaljska ljubav je neizbežna. Organ( i ) osvojen( i ). Done! Mission complete! Ma nije valjda!? Do skroro sam odgovorno tvrdila da ova priča ''ne pije vodu''. Ne prolazi! Nema potencijla za prolaz! A onda sam se silom prilika, uverila u suprotno... Itekako prolazi. Ali najveća tuga nije u prolazu, već u datumu krštenice dotičnih mačkica, tigrica, ribica i sličnih sorti. U razlici ( vanVREMENSKOJ ) između izdavanja njihove krštenice, i istog dokumenta dotične gospode. U porivima koji ih navode na takve poteze. U ceni koju plaćaju, bez obzira što je galantni baja iskeširao račun. Nisam bezgrešna, predaleko sam od toga. Nisam lažni moralista, baš naprotiv, ali ne mogu, a da se ne zapitam KO JE BRE OVDE LUD?

     Imate li vi deco roditelje? Ako imate, kakvi su to ljudi zapravo ako nijednog momenta ne zapitaju sebe gde im je dete? Helooo??? 

Umela sam i ja da se '' izgubim'' na noć, ali se znalo gde, kada i sa kim .Bez obzira, telefon je zvonio i po trista pedeset šest puta. Imala sam i ja veze sa starijim frajerima, imali su i oni keša, ali su imali i mozga dovoljno da shvate da i burek može da zasiti. Imali su i čuku da me zavole pre nego što mi skinu gaćice. Imali su mozga da shvate da moja sloboda nema cenu, da ne živim za par dobrih cipela i da njihov bankovni račun nije moja ciljna grupa. Imali su obzira, i obraza pre svega. A imala sam i ja dovoljno godina. Zato te relacije, sa punim pravom mogu da nazovem vezama i da ih se rado setim. Stanem uvek kad ih sretnem. Bez problema pogledam u oči. U četrnestoj sam ipak radije gulila kolena na Ratarskom igrajući fudbal. Imala sam i tad ''momka'',ali je taj odnos bio isuviše čist da bi se našao u ovom tekstu. I onda me pitaju zašto retko izlazim u grad? I šta radim po ceo dan kod kuće... Odmaram mozak od brutalne stvarnosti. Čitam, pišem, provodim vreme sa meni dragim ljudima koji još uvek cene prave vrednosti. Kuvam. Ne zbog muškog srca ( u deficitu smo sa MUŠKARCIMA,pritom ), već zbog one topline oko srca kad izmamim osmehe dragih ljudi. Rizikujem da me proglase za frustriranu, očajnu ''domaćicu''. Skoknem i do solarijuma, na manikir, na pedikir... Obožavam štikle i crveni karmin. Imam prošlost iza sebe. Dakle, nisam baš ni ''za u kuću''. Preostaje mi samo moj mali očuvani svet, i tek poneko bacanje hejta na savremene roditelje, kad mi se nametnu gore pomenuta pitanja. Srećom, ne dešava mi se često. Tek ponekad. Kad premerim štiklicama grad, koji više nije onaj kog pamtim, i devojčice koji su sebi uskratile
pravo da to budu. Čast izuzecima, odgovorno tvrdim da ih ipak ima ...