JOŠ TE NEŠTO ČINI IZUZETNIM

I samo tako, jel? Pojaviš se niotkuda posle toliko vremena i ponovo me gledaš tim pogledom koji me ubija. Samo sada nismo sami, nije trenutak i nikada više neće biti. Ne može! Ne dam! Ni jedan jedini dan, ni jedan sat, ni jednu pesmu, ne dam više! Ne zaslužuješ, a i ne želiš. Samo alkohol radi u tebi pa opet misliš da sam glupa, verovatno. E lepi moj, jesam i glupa i luda što stojim na mrtvoj tački već dugo vremena zbog tebe. Ne znaš, bar se nadam da ne znaš to, a opet me provociraš. Čemu? Kuda vodi sve ovo? Vidim da su ostale reči nedorečene, a dela neostvarena, osećam da to lebdi među nama iako je prošlo par meseci. Osećam da postoji kočnica, ne postoji razgovor, normalan, opušten kao među običnim poznanicima. Ne znam da se ponašam kad si tu, jednostavno ne umem, zbunjuješ me. Ti praviš od mene bez ijedne reči glupaču koja ćuti i kao robot sve što radi, radi mehanički. To ti nije namera, ali radiš to! Samo da je sve bilo drugačije, samo da nisi slagao i nestao, samo da nismo povezani nekim ljudima, lako bih ja. Davno bi ti bio arhiviran negde na nekom spisku „promašaji“. Ali ne vredi, ne mogu, pokušavam, ali ne mogu da te precrtam, ne ide mi od ruke. Svakako nikada više neću dozvoliti da uradiš isto, iako bi te možda ponovo na to naterali litri alkolhola još nekada, a ne, ne. Kako kaže Ceca Kraljica „jednom si to uradio, uradićeš isto ponovo, nemoj mi prići, jer znam da ćeš otići“. Razumem odlično tu pesmu, osećam je, kaže ko jedanput ode, ne ume bez slobode, tako i jeste. Zašto bih pokušavala nešto što ne mogu, zašto opet da ulazim u to čak iako mi se ukaže prilika.

    Stvarno ne mogu, ne umem ja to, nisam bezosećajna, nisam kamen, iako želim da budem, pogotovo kada si mi ti na bliže od nekoliko metara. Jednostavno želim da te izbrišem, da te zaboravim, da ne pamtim tih nekoliko sati koje sam sa tobom provela, jednostavno želim da zaboravim da sam za tako kratko vreme dozvolila da uđeš u moj život kao neko bitan. Nije mi jasno kako si to uspeo, i  nikada mi verovatno neće ni biti jasno. Ne znam ni sada, ne znam kako i šta me drži da mesecima vrtim film tog prekratkog  vremena sa tobom.

     E moj ti, samo kad bi znao i deo ovoga, pokušao bi da me zaobiđeš sledećih 150 godina. Ja moram da pišem, tako mi je lakše, kao izbacim neki deo toga pa mi bude lakše, na kratko. Nemaš ti pojma ni o čemu, ništa ti nije jasno, a ništa te i ne zanima, kako kaže jedna moja drugarica „ne znaš ti lepi, šta je sport“. Jednostavno se ne nalazimo na istim dužinama i nikada nećemo. I to je otprilike to. A ja sam budala, nepopravljiva, i dalje te sanjam, „u tome rekord obaram“ i dalje negde u nekoj dubini duše i mozga želim da si tu, da ostaneš, da opstaneš,možda čaki zauvek. Iako znam da ne možeš, ne želiš to, ja sam i dalje tu... Eeee lepi moj, možda dođe i mojih 5 minuta nekada, a tada ćeš da me čuješ itekako... Samo iz dva razloga, prvi je da si pokušao da mi vređaš inteligenciju, a drugi, jer si me lagao. A kao nejbitniji među razlozima izdvaja se taj da si počeo nešto što nećeš, ne želiš, pustio si me da pomislim da si poseban, naterao me da verujem u tvoje glupe priče... Uprkos svemu, nakon svih meseci, noći, dana, viđenja ili pukog javljanja na ulici, ne znam zašto, nemam reči da definišem i objasnim sebi... po milion i jedan put se preslišavam, ali ne vredi, objašnjenja nema za to, ali ipak, ako išta znači JOŠ TE NEŠTO ČINI IZUZETNIM... bez ikakavog razloga. Nadam se da će brzo proći, nadam se da će sve ovo da stane, jer ne mogu, LEPI MOJ, nemam ja snage ni emocija za bacanje, imam ponosa i ja, nisam kamen, nisam životinja, ja sam BIĆE, ako to do sada nisi primetio... I samo još jedno : SREĆNO! Gde god bio i sa kim god bio ... A ja, ma šta ima veze kako ću ja, to se tebe kao i do sada ne tiče!