Gde smo sada ? Šta je ostalo od nas ?
Mrtva slova na papiru ... Fotografije koje će vremenom izbledeti, i ništa više ...
Poneko '' Ćao, ćao, kako si ? Čujemo se, žurim ...'' , od nekih čak ni to , a nekad smo disale kao jedna ...
Kažu odrasle smo, promenilo se vreme, zato je to tako ...
Ne bih rekla ... Vreme je protutnjalo, a mi smo se promenile ...
Svaka sledi svoje snove, i njima preokupirane anulirale smo stare uspomene ... Kao da nas nije ni bilo ...
Danas pretumbah po starim slikama, pa krenuše da naviru slajdovi ... Poneka suza ih isprati, moram priznati ...
Kažu to je nostalgija ...
Ma ne bre, to je život ...
Gledam lica bezbrižnih devojčica, setih se u šta smo se klele, kako smo planirale da osvajamo svet zajedno ...
Rame uz rame ... Sećam se da sam bila u problemu kad razmišljam koja će mi od njih ''sutra'' biti kuma ... Kako da
izaberem kad ih sve isto volim ... Kako smešno to sad zvuči ... Al' bar više nemam tu dilemu ... Nažalost, ni jedna od
njih ... Svaka od nas je u svoje '' sutra '' zakoračila samostalno ...
Ja se još ponekad zapitam da li bi sve bilo drugačije da smo umele da istrajemo i sačuvamo one devojčice, i njihove
snove ...
Kažu, ko zna zašto je to sve dobro . Ne znam odgovor ... Ali znam da ih se i danas rado setim, i dalje ih isto volim, i
dalje im želim svu sreću ovog sveta ...
Dobre su to klinke bile, kapaciteti, zaslužuju je ... Znale su da vole, pate, smeju se, sanjaju i veruju ...
Kao takve bih volela da ih opet sretnem, srećne, bezbrižne i na okupu ... Bar na tren ... Al jebeš ga, život piše
romane ... Ne baš uvek sa krajem kakav smo priželjkivali ...
No comments:
Post a Comment