Opet gradom kruže priče, dolaze i do mojih vrata, znas ...
Nije da mi se slušaju, ali i nepozvane goste moras ugostiti.
Barem sam ja tako vaspitana .Nego, pusti sada vaspitanje .
Po ovome što se priča nije ti baš najbolje .
Nije baš da brinem, ali nisam ravnodušna .
Ti si veliki vernik, reče mi jednom da «ONAJ GORE» slaže kockice,
Provukao si i da si pošten čovek pa se ne sekiraš za sebe .
Nešto mi se prijatelju, po ovome što čujem to baš i ne poklapa .
Ne bih ja sad o mome poštenju, ali se zabrinuh.
Ako tebi, poštenom i humanom čoveku ovako sklapa, šta li će Boga ti biti sa mnom i sa meni sličnima ?
Sad bi ti rekao da sam ja ironična, ali nisam ni najmanje .
Činjenice su neosporne .
Da bi svoju veru ojačao, nosio si se mišlju da i Crvku sagradiš .
Veći si vernik od mene, ja ti para dovoljno da kupim Boga nemam, ti imaš, lakše ti je .
Ja ti jedva i za sveće skupim.
Ja sam bliže pijaci nego pošti, tako da mi je i poštenje dovedeno u pitanje .
A tebe samo ulica od pošte deli. Opet gubim trku .
A i «humana» je zastupljenija bila u vreme kad si ti bio beba, mene su kljukali domaćim kašicama .
Nemam čime da ti pariram, žao mi je .
Nego da se vratim ja mojim «gostima», odstupih od započetog .
Svašta mi nešto napričaše .
Da ne detaljišem baš, ali crno kažu, da ti se piše.
A i nešto si mi nervozan, pa nemaš ni sna .
Ne razumem ti se ja baš najbolje, ali mislim da to hoće kad preteraš sa poštenjem.
Ima veze, čini mi se i sa grižom savesti .
Možda bi trebalo da poradiš na tome. Možda će ti biti lakše.
Znaš kako si ti ono meni pričao, došlo neko ludo vreme, ne može pošten narod da živi kako treba.
Mnogo to tebe nešto muči prijatelju.
Vidiš ja na primer, spavam ko beba, možeš sa sve krevetom da me izneseš na mraz a da se ni ne okrenem. A nikad se na poštenje nisam pozivala, baš naprotiv.
A savest mi valjda dobro dresirana, ne grize me sem kučeta ništa. Ne bi ni ono nego mu rastu zubi pa ne zna šta će sa sobom.
Možda tebi ne bi bilo loše da se vratiš u period kad su tvoji počeli da rastu, i da pitaš dete koje si bio, šta misli o čoveku koji si postao u medjuvremenu.
Dobio bi mnoge odgovore, a shvatio bi i da to dete i ti u istog Boga ne verujete.
Taj tvoj je korumpiran, a ovaj ti drugi sudi .
Nikad nisam bila od onih žena koje se vode devizom «neka ide gde god hoće, samo meni nek se vrati» .
Ma nek ide s milim Bogom ako je već krenuo, meni nek se ne vraća .
Jer, oni koji odlaze, vraćaju se izmenjeni, potrošeni, polovni a očekuju da zateknu isto što su ostavili. Ako ne i bolje.
A opet sam ga puštala, svaki put kad bi zakoračio.
Dočekala, kad se vraćao .
Pravila se da verujem kad je lagao, bez jedne grimase negodovanja.
Bio mi je potreban sve ovo vreme. Loš, ma najgori.
Bio mi je potreban, ne, za neko bolje sutra, već da bih prebolela ono naše juče.
Nije žensko srce tek obična pulpica koja luči otrove .
Krhka je to igračka za nevešte ruke.
Ali postaje neuništivo vremenom.
Postaje otporno na iluzije, slatkorečivce, kule, gradove i lažna obećanja .
Ali samo pod uslovom da se dovoljno dugo truje istim .
Srce ne bira kome će dozvoliti da ga truje, ali nepisano pravilo je ipak da ulogu dodeljuje barabama, gotovo uvek.
Pamet tu gubi pravo na repliku.
Moja inteligencija i intuicija su oštru bunu podigle, ali nije mi to od velike pomoći bilo.
Kao narkoman u krizi, očajnički sam molila za dozu njegovog ludila da bih preživela dan.
Interesantno, kad je bio dobar bio mi je suvišan. Tada sam ja bila loša.
Od trenutka kada sam shvatila da ne idemo nikuda, ma koliko dugo koračali, bio mi je sve potrebniji.
Kada sam odlučila da prebolim, nisam tražila druge, nisam se opijala do ranih jutarnjih sati i trovala baladama o «venozasecivanju» .
Tražila sam samo njega. Jer, samo uz njega sam mogla da ga prebolim.
Ono što je probudio, samo je on mogao da uspava.
Zato sam ga puštala da odlazi i vraća se, bez suvišnih pitanja i pridika .
Svaki povratak je nosio neku novu promenu, i bez obzira da li su bile dobre ili loše, bile su mi strane .
To nas je otudjivalo.
I konačno, postao mi je previše stran da bih mogla da ga volim .
Više nemam razloga, jer strance nista ne vezuje .
Ove strance vezuje samo otudjena bliskost i poneki spušten pogled.
A to je i više nego dovoljno da shvatim da se isplatilo puštati ga da odlazi, i vraća se.
To koliko smo strani dokazuje i sama činjenica, da je on ubedjen da se sada igramo zamenjenih uloga, da ja odlazim da bih se vratila .
A ja sam i dalje na istom mestu gde me je ostavio prvi put, samo što moji koraci uvek idu ispred mene, pa kad krenem ne vraćam se. Čak se i ne osvrćem.
Meni je uvek bilo važnije da gledam u one koji drže isti korak, sa kojima hodam rame uz rame.
Koga uopšte briga ko ti gleda u ledja ? To je briga samo onih koji u njih gledaju .
Znam to iz iskustva .
Loši momci ponovo na okupu, orni za akciju.
Laka lova, lake šmizle, kratka pamet .
Srpski rulet i miris benzina.
I ona tvoja čuvena « nemoj ime da ste joj pomenuli » .
Samo tvoja noć.
Carstvo poroka.
Tvoj grad, tvoji drugovi, tvoje maloumnice. Tvoje sve.
Ponos i inat .
Neke teške reči na moj račun dižu cenu prijateljicama noći.
A noć odmiče.
Žestina i duvan.
Jedna za drugom, čaša, flaša, cigareta, paklica.
Klinka za klinkom.
Linija za linijom.
A noć i dalje odmiče.
Pesma za pesmom. Težak repertoar .
Ima me u svakoj .
Postaje ti jasno da je i ova noć moja.
Kao i sve u kojima me prećutkuješ .
I taj bol sa leve strane, bes, gorčina, poruke koje ne stižu .
Od svih tih lica pokušavaš da sklopiš bar deo mog.
Ako ništa barem oči da mi prepoznaš .
Ali nema me .
Lažeš sve da ti nije dobro, rano ustaješ, moraš da ideš ...
Treba ti razgovor, dvoumiš se izmedju dva broja.
Ona će se javiti, reći sve što želiš da čuješ ...
Ja neću ...
Meni nije potreban razgovor sa tobom.
Ja ne želim da ti čujem fglas.
Meni je dovoljno što znam da bi sve njene reči, i tudje osmehe dao za minut moje tišine .
Meni je dovoljno što znam da mi pominješ ime gotovo uvek kad ga drugima zabraniš.
Na mom desktopu postoji jedan folder pod imenom « Pandorina kutija» ...
Bože, od kada se nisam usudila da ga otvorim .
Da ga izbrišem, nekako nikada nisam smogla dovoljno snage.
To bi značilo brisanje prošlosti, a nisam spremna još uvek da je se odreknem tek tako.
Tu svi tekstovi posvećeni njemu, par zajedničkih fotografija koje je drugarica spontano uslikala, i ne pitajući nas želimo li da imamo materijalni dokaz trajanja u dvoje, i bezbroj nekih njegovih samostalnih, u svakakvim izdanjima .
Neretko mi govore da mnogo ličimo.
Nikada tim izjavama nisam pridavala puno značaja, on još manje .
Uvek smo bežali od svega što nas vezuje, tek ponekad bismo se zamislili, kada u rečenici, pokretu, mimici onog drugog prepoznamo sopstvene misli i navike .
I tada sam ipak radije sve to pripisivala pukoj slučajnosti.
Sve do danas .
Valjda je bilo potrebno da prodje neko vreme, da se glave ohlade da bi mogle realno da sagledavaju .
Licimo . Previše za moj ukus .
Ako je za verovati legendi, srodne duše uvek liče jedna na drugu.
Priča o dve polovine koje formiraju celinu kad se sastave, vekovima je stara, i čak i laicima poznata .
Verujem ja u bajke, čuda i vilenjake, mitove i legende.
Verujem ja u svašta, ali ne verujem baš u «srodnu dušu» .
Bar ne u ovu .
Ovaj me ni celu nije znao sklopiti, ne bi se snašao ni kad bi me rasčlanio, a jedino mu je to polazilo za rukom .
Jednom mi je njegova majka, baš pričala kako je bio destruktivan od malih nogu, lomio je sve što mu padne šaka.
Ostala mu je ta navika do dana današnjeg, i nikako da nauči da se slomljeno sastavlja ali uz mnogo truda. Ne na brzinu, i jeftinim lepilima .
Dzaba sve, čovek se uči dok je živ, ali neki radije biraju da ostanu neuki .
Tu se mimoilazimo.
Ja volim da učim, sve me zanima, plaši me samo pomisao da život nije dovoljno dug da bih se obogatila svim saznanjima koja priželjkujem .
Fizička sličnost je ipak neosporna, možda još par nekih osobina, ponos, prgavost, tvrdoglavost .
Ali, ako tako gledamo, pa srodna duša mi je svaka druga osoba koju poznajem.
Nešto mi se baš ne poklapa sve ovde .
Gledam nešto ove slike, i prvi put jasno vidim šta mi je to lice sa fotografija.
Skup svega što nikako ne želim da budem.
Tamna strana ličnosti. Pretamna da bi se negovala.
A nema nade da će posvetleti, ako i ima, varljiva je ...
« Pandora - delete « , najbolja moguća opcija
Loše me tumačiš lepi .
Pišem ti se na dlanu, ali čitanje ti nije jača strana .
A ja ti drugačije ne umem . Ako išta umem to je rečima da se igram.
A ti namećeš neke druge igre.
Neka svoja pravila.
Al ne možeš vetar vezati, odrediti mu kurs.
On duva po svome ritmu, lepi.
Nisam ti ja od tih lako ukrotivih. Ja sam krotka samo svojom voljom.
Ni vetar me, doduse, ne opisuje baš najbolje.
Ono što vetar plasira u prvi plan žestoko je, protutnji za čas i prodje.
Ali i on ume da zastane, bude prijatan.
Ja vidiš ne umem. Ja kad krenem, nema usporavanja. Nosim sve sa sobom.
Više sam ti kao more, okean možda.
Mirna površina, raj za oči, odmor za dušu, ali ništa spektakularno.
Samo lep prizor je plasiran.
Lep ali beznačajan, najdragocenije i najbolje nalaziš tek na samom dnu, zar ne ?
Otprilike da ne roniš ti do tih dubina.
Ti si kao i većina, samo miran posmatrač. Šteta.
Zaprepastio bi se šta je tamo duboko, sve skriveno.
Znaš, površnost je loša osobina. Ograničava.
Kad bi samo to umeo da promeniš, svet bi mi pod noge bacio.
Ali kada bi uspeo da promeniš tu osobinu pre bure, koja se bliži.
Zar ne umeš da je naslutiš ?
Masa malih talasa koje ti nazivaš sitnicama, stvara kovitlac, nimalo prijatan .
Kada dodje bura, kasno je za promene.
Masa njih se tako utopila. Ako i preživiš, ostaće ti trauma zbog loše procene.
Poneka živa rana ... A one se teško zaceljuju.
I kada zacele, ni tu nije kraj agoniji.
Ožiljci su večiti, i gadno umeju da zasvrbe onda kad pomisliš da je prošlo sve.
O zaboravu da ti ne pričam.
Elementarne nepogode ne zaboravljaju oni, koje su zadesile.
A ja sam ti rodjena baš tako, kao elementarna nepogoda.
Nisu me baš previše priželjkivali. I taj me Krst do dana današnjeg prati.
Ništa dobro iza sebe ne ostavljam, sem uspomena.
A one ti tek ništa dobro neće doneti.
Zar pored mene žive uspomenama da me zameniš ?
Ma ne pitaj koliko boli .
Znaš, činjenica je neosporna, more se posle bure smiri, vrati se u prvobitno stanje i nema naznake da je površina bila uzrujana .
Otvori se za neke nove, vičnije ronioce i plivače.
I opet stvara žrtve od njih ukoliko ne poštuju pruženu mogućnost.
A one koji plivaju srcem itekako ume da nagradi najlepšim prizorima.
Stoga smatram, bolje ti da nadješ način da me sačuvaš dok još možeš, mirnu i gostoljubivu, da za sebe stvoriš oazu i poštediš se bola.
Jer more zaista nosi mnogo toga lepog sa sobom, za one koji umeju da plivaju i rone.
Plovidba je više za one koji odlaze.
Samo treba dodirnuti površinu na pravi način.
Umeš li da čitaš izmedju redova bar, moje nepismeno, ili su i ove reči uzaludno ispisane ?
Nije ovo priča o izgubljenoj ljubavi, neprospavanim noćima, bolu i suzama .
Možda samo o izgubljenoj bliskosti, posle koje ne ostaju tragovi .
Možda samo o lepom sećanju ...
O želji da opet negde, sasvim slučajno, ugledate stranca zbog kojeg tlo postaje valovito.
O prelasku granice koja deli stranca od poznanika, poznanika od čoveka koji vas oko struka drži baš onako kako treba .
O situaciji koja deluje obećavajuće, navodi na iluzije i tupavi osmeh koji se ocrtava i pre nego što uspete da otvorite oči .
O pogrešnom izboru reči koji stvara jaz i vraća na početak na kom ste samo prolaznici koji su razmenili poglede .
Par lepih dana odlažete na policu «protraćenog vremena» i idete dalje ...
Ne stigneš da zavoliš, pa nema šta da te boli i budi iz sna .
Zaborav pokupiš negde u prolazu .
Za svaki slučaj, izbegavaš ulicu u kojoj ste se sreli, kao i onu gde te je poljubio .
Vremenom zaboraviš razlog izbegavanja tih ulica, ali se ipak ne usudjuješ da prodješ.
Da te nešto ne podseti na ono što si zaboravio.
I sve je opet tako jednostavno, ležeš, budiš se, živiš i voliš, gradiš neke nove uspomene .
Ali život ti komplikuje scenario .
Baš onda kada si najsrećniji, kad prebrodiš sve teškoće, kad doživiš bajku, kad voliš i kad si najvoljeniji, kad ispred sebe imaš nekog sa kim želiš da podeliš svaki sekund narednih godina, zakoračiš u tu ulicu i setiš se stranca .
Da ti misli odlutaju do nekog koga si voleo bilo bi sasvim razumljivo, ali da odlutaju do nekog ko je naspram svih drugih samo trunka prašine, prilično je nelogično.
Da bi uspela da uspostaviš ravnotežu sa zdravim razumom, hvataš za ruku čoveka kojeg si odabrala za «zauvek» i pokušavaš da se setiš svega onoga što te za njega vezuje, zbog čega si rekla sebi da je to «taj pravi» ...
Pokušavaš da vidiš u njemu opet sve ono što voliš, i vidiš ...oči, osmeh, stav, pokrete ...
Vidiš u njemu nekog koga si oterala od sebe, i zbog koga izbegavaš dve ulice .
I ništa ti više nije jasno ...
Ne pamtim kad me je telefon ovako kasno probudio. Svi moji prijatelji znaju da su takvi postupci opravdani samo u slučaju krajnje nužde.
Nepoznat broj. Dakle nije prijatelj, al još uvek zvoni, mora da je hitno. "E malena, zaboravio sam danas da ti kažem…" I onda ćutimo. Po jedan uzdah sa obe strane i muk. Otprilike da smo oboje zaboravili da pričamo. Odnele nam ove godine "uzimanja, davanja" one prave reči pa pokušavamo tišinom da se operemo. Al ne vredi.
Sve ono što smo nas dvoje jedno drugom priredili, mora ne bi isprala, a kamoli ova dva uzdaha. Pa ipak razumeli smo se. Koliko god apsurdno zvučalo, koliku god buku da smo dizali, uvek je taj jedan pogled i ćutanje bilo znak za "dizanje ručne".
Padne more grubih reči u odbranu slabosti, a onda se pogledamo, zaćutimo i tek onda razumemo šta smo zapravo hteli reći. Razumemo se i sada, zar ne? Samo što je sada sve to nebitno. Ne, nebitno, lažem. Nikad neće biti nebitno, samo više nema svrhe.
Jer ova tišina nije više ona koja menja sve. Ovo je ona tišina u kojoj ti želim sve najbolje, i kojoj te ostavljam da me probaš izmisliti kad ti zafalim. Kad ti zafali neko ko ume da se bori bez glasa, voli svom snagom svojih godina. Neko samo tvoj. Neko ko razume tvoja i prati tvoja lutanja. Neko ko je do koske tvoj al ga više nemaš!
Igrao si se Lucifere, pustila sam te. Rekla sam ti jednom da staneš dok je vreme, da ćeš slomiti srce nehotice, da ćeš ostati bez duše. Žao mi je. Uzela ti dušu jesam, al ne brini čuvam je, vratiću je kad budeš naučio pravilno da je koristiš. Kad je dovoljno iskristališem da znam da će nekoj drugoj pripasti čista.Tada ću je vratiti. Jer ja od srca želim da nadješ neku ni po čemu meni sličnu, bolju od mene. I da je sačuvaš, kao što mene nisi.
Da njoj budeš ono što si bio samnom , ali nikad meni. Nikada za mene. Da budeš Raj nekoj koja ga zaslužuje. Za ove koje sada šetaš, duša ti ne treba. Zato ti je ne dam!
"Šta si zaboravio bebe?"
"Ma, ne znam ni sam, pod stresom sam, okružen ludacima."
Vrtiš se u krug, pričaš, otvaraš. Ako mali, znaš ti ko ti čuva tu ludu glavu. Ja sam nešto kao tvoja tamna strana, jer sa ovoliko tvojih nemira, ne mogu da budem čista. Upijam svo tvoje zlo, kao da sam od kamena. Sve sa ciljem da nekoj drugoj sutra budeš bolji. Valjda će ta znati to da ceni. Ti, još dugo nećeš.
"Aj zovem te kad dodjem dole."
"Važi mali, čuvaj se."
Zvaćeš znam, ali bojim se da se neću oglasiti. Jer ova tišina sa početka, ne ostavlja prostora za neku novu. Al zovi ti, jer I kad se ne javim ne znači da ne brinem. A sve dok zvoni znam da si živ. I da ima nade da ćeš biti bolji. Nekoj drugoj…
Barem sam ja tako vaspitana .Nego, pusti sada vaspitanje .
