Decembarskoj deci BY MiMy

Prave mi problem datumi, brojevi, lica, naslovi. Sve što može da se zapamti, moj mozak zadržava. Sve ono čega i ne želim da se sećam, i dalje je živo u glavi. 27 decembar, dan ko i svaki drugi, reklo bi se.

Ne obeležava se crvenim slovom, nema neko dublje značenje. Ništa bitno. Njoj je danas rodjendan. Bože moj, još hiljadama ljudi je. Razlika je samo što te hiljade drugih u mom životu nisu imale nikakvu ulogu. Ona jeste. Još par je nekih trebala da odigra al ajde sad.  Otprilike da su te naredne nekoj drugoj namenjene. Ko je ona pitate se? Moja bivša najbolja drugarica, sestra, kuma , saborac. Kako god ih nazivali svi imamo po jednu. Ja ih imam dve.

 
Ne znam koja više boli. Obe odjene u decembru, samo u različitim dekadama. Ne ide mi otprilike sa tim zimskim znacima. Mi letnja deca izgleda ne treba da zalazimo u ove hladne predele. Tanak je to led, puca brže od stakla. Bilo kako bilo ovo "bivša" baš loše zvuči. Otudjeno, bezvredno...

Još gore izgleda činjenica da ti život ukrsti puteve sa nekim ljudima, tek da bi te očeličio.
Pojedeš sa nekim toliko "soli" i onda shvtiš da zapravo tu osobu uopšte ne poznaješ. Deliš dane i koru hleba sa nekim iz godine u godinu i onda dodješ u situaciju da toj istoj osobi pružiš ruku i pitaš "da li se uopšte poznajemo i ko si ti zapravo"?

I onda svaka kreće svojim putem. I onda sa pitanja prelaziš u realnost u kojoj se zaista ne poznajete. Nikad se niste ni srele. Nikad jedna drugoj brisale suze i pružale utehu. Smešno.
Mali smo ljudi, loši igrači za velike uloge.

Na samom kraju, jedino što mogu je da im poželim sve najlepše. Da priznam sebi da ovu iz prve dekade nikad neću sebi oprostiti, i da me boli. Ovoj iz druge dekade nikad neću oprostiti, a ne boli ništa manje.
Ista reč, različiti konteksti. Isti mesec, različiti karakteri.
Bol konstantan... Ishod identičan...

Nesređeni monolog

     Nikoga u mom životu nije bilo da ga ne mogu definisati. Ali eto, dešava se i najpažljivijima ...

   Ne znam uopšte da li se to može računati bilo kakvom ulogom, zato i ne može biti definisano. Poznanik, prolaznik, prijatelj, želja, simpatija, ništa od toga… a šta je onda? Ne znam i sumnjam da ću ikada znati.

    Ne znam na kojoj strani spava, ne znam kako se budi, ne znam kakvu kafu pije, ne znam šta voli, ne znam kako miriše, ne znam omiljeni parfem, omiljeno piće, pesmu, cigaretu, boju…

   Uprkos tome čini se blizak, nekako poznat. Ili se ipak možda sve to samo čini.

   Čini se ovom umornom čoveku u meni, ne ženi, nego čoveku, koji iza sebe ima čitav život i svet. Iako nisam, osećam se prestaro. Kao neki stari, nezainteresovani muškarac u poznim sedamdesetim godinama.

   Da, to je… samo mi se čini. Samo želim privid postojanja nekog tamo negde, jer sam potpuno zaštićena, kao beba beli medved. Ne postoji strah od izdaje, od odlaska, od suza, od praznine. Ko ti nije blizak, ne može te ni povrediti, verovatno zato.

   Svesna sam sebe i svog života, svesna i neke tupe praznine koja već predugo stoji zaleđena u meni. Ne dozvoljavam ni da neko pokuša da mi prazninu popuni rečima, smehom, životom. Nemam potrebu za “drugom polovinom”. Svesna sam takođe da nije normalno to u ovim godinama, ali tako je.

  Život mi ispunjavaju sitnice, dragi ljudi, njihove bebe,deca I lepe stvari. Najviše mi smeta što mi to ne smeta. Ravnodušnost, potpuna mi je odavno najbolji saputnik.

     Prebacila sam se u svet koji čitam, trenutno mi najviše odgovara. Tamo još uvek postoje muškarci koji su vredni svega što bih ja mogla, želela I htela za nekog da uradim. Postoje i u životu, samo mene ne dotiču. Ili možda ne postoje, samo sam napravila neki model savršenosti da bih imala privid pojma koji je blizu savršenog. Ne želim ga, ne treba mi, jer sam sama previše daleko od savršenog da bih smela da pomislim na to. Samo mi je bitno da postoji, negde daleko, nekoj ženi da svojim postojanjem nekada ulepša sat, dan, godinu ili čak i ceo život.

Jedno zbogom

Zimska noć. Čarolija . 
Svuda okolo beline ćute. Čuvaju tajnu izgubljenih tragova.
Tople poljupce i skrivene želje, zamrznute u nekoj od prošlih zima. Možda baš u prethodnoj.
Hotelska soba bezimenog grada. Vreme je tu stalo, a gde smo sad? Ni mislima povezani.
Život pesma u "d-molu"!
A fališ mi. Nedostaješ i ovu noć, kao i svih predhodnih, kao i u većini narednih...
Samoća lomi, ćutanje ubija.
Razlika i jeste samo u tome. U ćutanju.
Nekada bih možda i priznala koliko mi fališ, sada više ne.
Nekada bih te molila da "ostaneš samo još malo", a sada puštam vetar da te odnese. Neki dobar nadam se. A ja? Ja ću ostati tu gde jesam. Mene Košava ne ubija i led mi ne lomi kosti.

By MiMy

LUDA JESAM, HVALA NA PITANJU!

Luda jesam, hvala na pitanju. Vi kako ste?

" Lepa si, mlada, pametna, ne znam šta više čekaš, što si sama? Toliko prilika ti se pruža, luda si što ne iskoristiš. Znaš, nećeš večno biti lepa i mlada, prođu godine, ostaćeš sama. Nije on vredan toga, ako njega čekaš. Ma, ja da sam na tvom mestu, umela bih da unovčim to dupence, i to dobro..." 

   Ovde mi se već smučilo i prestala sam da slušam... 
A nije ona jedina, svakodnevno mi ispiraju mozak sličnim pričama, iz dana u dan, identični monolozi...
Treću godinu ih slušam, klimam glavom, smeškam se ... Ugušiste me više, alo bre imate li dušu?! 
Prva stvar, odavno ja ne čekam NJEGA, čekam neku pravu priču. Ne gubim godine zbog NJEGA. Štaviše, ne gubim ih uopšte.

   One svakako idu svojim tokom, sve i da želim ne mogu da ih stopiram dok ne naletim na nešto što vredi.
Zato ih puštam da idu, da nose sa sobom sve što je neminovno. Ja samo stojim u mestu, i posmatram sve to što mi donose i odnose. Stojim u mestu, skamenjena, da. Bojim se da iskoračim, da se ne bih mimoišla sa tim što čekam. A vi mislite da gubim godine. Ma, mislite šta hoćete, nisam tu da vam menjam mišljenja. Ja sam tu da čekam! Da pravim selekciju, ocenjujem, podcenjujem, precenjujem... Da se srcem zalećem!

   A šta čekam, pitate se? 
E, pa sad... Domino dame, okrutnih stavova, "emocija bez", pliz stop rid nau! 
Predpostavljam da je u pitanju horoskopska greška ali ja sam hronično zaljubljena u ljubav... 
(ljubav se u ovom slučaju odnosi na pojam, na ono što mnogi zovu iluzijom... ova ljubav ne nosi pantalone, nema penis, nema lice, ženu, decu, kola, kuću, adresu i broj... ova ljubav je totalno švorc... Dakle, ljubav kao ljubav…)

   E, ja čekam to, da mi desi i da me pokrene. Ruku u ruci i ceo svet pod nogama. Vanvremensku, bezuslovnu, ludu. Onu što otapa glečere i pokreće davno otpisana, zarđala klatna. Ljubav koja podrazumeva striktno dva aktera.

Muškarca tipa - žena, deca, švalerki krdo bez.

Muškarca tipa - rekao sam "ljubavi" i osetio toplinu oko srca! Oko SRCA, ne oko izrasline koja se sa srcem rimuje.

Muškarca tipa - kupio sam ti nešto zato što sam želeo da to imaš a ne DABIMIMALODALA. Jer, daću ti svakako, potrebe zbog!

Muškarca tipa - ja sam MUŠKO, ti si ŽENSKO, priče kraj! Ja tebe vodim kroz život, tvoje je samo da prihvatiš ruku.

Ja gradim kuću, ti gradiš DOM, koji umem da cenim i poštujem!

Muškarca tipa - želim decu sa tobom, kao plod ljubavi, ne kao zalutali spermatozoid razularenog pavijana!

Hoću nekog ko ume da prenese ljubav, muškarca koji ume i ne boji se da voli. Jebača presretača su pune ulice, gradovi, države. Danas svaki zna da akrobatiše u krevetu, ali zar je samo to u ponudi?

 
   PRAVE ŽENE ŽELE VIŠE, ŽAO MI JE ALI K.... NE ULIVA SIGURNOST! A i jaka je zima, meni jajnici osetljivi, ne skidaju mi se baš gaćice. Šalu na stranu ...

Ne želi svaka da unovči dupe, čak i one kojima je to prioritet potajno sanjaju o sidru zabačenom u mirnu luku, o dve male ručice koje im se pružaju i govore "mama", i u sklopu istog sna još jedan par ruku, utisnutog oko struka koji izgovara "za ovo se živi mila, hvala ti na tome, voleću te do kraja života" a da to zaista i misli ...

   Ja to čekam . Ja verujem u ljubav, dom, brak, porodicu. Ja u to sve verujem i kad nosim "dopičnjak" i “sise na izvolte”. Verovali ili ne, ja verujem. I, da znam da sam luda, hvala na pitanju. Vi kako ste? 

Cvetaju i meni ruže, da znaš! Još kako...

Ne prija mi zima bez tebe. Nekako mi sneg nije dovoljno beo, soba je nedovoljno topla, a led je utemeljen oko srca, nije baš za klizanje. Stegao se i ne popušta.

     I ruke su mi promrzle, znaš. Fali mi džep tvog kaputa da ih ugreje, moj je prazan, pa nekako izgleda kao da sve više hladi. Još kad bi mi poljubio prste, pa gde 
bi nam kraj bio. A ti se inatiš. I dobro ti ide. Svetiš se. Ide ti i to, moram priznati . Meni recimo, ne da ne ide, nego nikako da krene. A ti ne veruješ.

     Ti misliš još sam ona ista, luckasta devojčica, što bane niotkuda, poremeti ti redosled prioriteta u srcu i nestane. Razoruža te dodirom i pobegne u ćošak sobe da se smeje tvojoj nemoći. Ona, za koju tvrdiš da nije znala šta hoće, pa te zato izgubila. E, pa znaš šta prijatelju, znala sam ja šta hoću. Itekako sam znala. Ali ti nisi znao da se iza osmeha krije bol, neprospavane noći, jer isto sam tako znala i na koji način ih provodiš. Znala i sa kim. A smejala sam se. Ćutala. Glumila plavu i glupu. A nisam bila glupa, samo zaljubljena. Zaljubljena čak i u tvoje mane. 

     Kažu da je to onda ljubav. Moguće je, ima sve predispozicije. Kažu, jebeš ljubav ako nije nesrećna. U tom slučaju mili, ovoliko se još niko nije voleo. 


    Reče ti, i da sam ti život upropastila. Biće da jesam. Ja sam kriva jer nisi umeo da me zadržiš. Srećom ti moj nisi, ljubavi. Meni baš cvetaju ruže, mogu ti reći... Al na Vilerovim goblenima...

     Nego, da se vratim na ono moje kobno "neznanje", da i to razjasnimo ... Kao što rekoh znala sam ja šta želim! Da bar jednom kad mi stegneš ruku i izgovoriš "Zakuni se da si moja !", povodom toga i uradiš nešto, da ne ostaviš sve u domenu priče. Htela sam da rušimo barijere, predrasude. Da ne pokušavamo već da uspemo. Htela sam samo malo više pažnje i poštovanja. Da shvatiš da one što ti greju krevet nikad neće zagrejati srce, i uspeti da izmame osmeh onda kad se ruši svet. Htela sam ja mnogo toga, da ne nabrajam. 
     
     Izmedju ostalog, želela sam da kad za 10-15 godina, na licu nazrem prve bore, u odrazu ogledala ugledam i tebe. Taj bih ih prizor ublažio. I bila bih srećna. Da, to je ta reč, upravo to sam želela sa tobom. Al ne ide. Htela sam da verujem intuiciji. Al negde je zapelo ... I ne mrda već dve godine ... 
     A napolju sneg, prvi ... Ali tebe nema, a ja bez tebe snegu ne znam da se radujem . 

                                                                                                                                                By MiMy

Zemlja nedođija

Vreme u kome muškarci vuku nedužne žene za kosu,"greškom".

Vreme u kome policija ne može da te zaštiti.

Vreme u kome u ponoć buše gume ljudima koji pokušavaju biti uspešni.
Vreme u kome se klinci buše, nabadaju boksevima i lome koske jedni drugima.

Vreme u kome devojke I žene napadaju manijaci I silovatelji I nikom ništa.

Vreme u kome šofer ima veću platu nego prosvetni radnik.Vreme u kome smo stranci u rodnom gradu zbog svih koji su došli sa strane.

Vreme u kome vladaju kriminalci na baterije, silikoni I u kome se živi od pičke.

Vreme u kome me niko ne poštuje jer sam običan smrtnik, obična devojka, koja čita knjige, gleda ljubavne filmove i traži posao u struci i samo normalnog muškarca …


Vreme u kome živim nažalost...


Zato, pustite me da “živim bajku i čekam princa”, jer me život oko mene razočarava gde god da se okrenem!

Život i uloge

I čemu sve ovo, i dokle? Zašto sam dozvolila da u ovim godinama sedim, gledam u jednu tačku i shvatim da me i dalje povređuju ljudi... Kada ću da shvatim? Koliko još vremena mora da prođe, da bih prihvatila činjenicu da ljudi nisu dobri, iskreni, jednostavno nisu pravi... Koliko? Imam ja vremena, samo me zanima još koliko puta moram osetiti ovu izdaju koja mi se ruga u lice da bih napokon prestala da osećam bol zbog izdaje i pokušaja poniženja.

    U čemu je čar razočarati nekoga? Šta se time postiže? Da li ima kraja tome? Hranimo ego, lečimo komplekse?  Ili je već nešto treće u pitanju? Nemam više emocija za čoveka koji me je razočarao, naravno da nemam. Bez obzira na sve, sebe cenim i volim najviše na svetu, te stoga ne mogu da razmatram uopšte čoveka koji je pokušao da me ponizi i spusti na svoj nivo. Tačka na taj deo mog života stavljena, idemo dalje, pa ćemo videti dokle ćemo stići...

     Nisam izdajica, nikada nisam bila i nikad neću biti... Kad sam prijatelj, prijatelj sam do kraja, kad volim, volim nesebično i bez granice, kad sam zaljubljena postajem slepa i sve to radim od srca i sa iskrenom emocijom. Svom muškarcu sam potpuno njegova, ostali ne postoje, nebitni su i nepotrebni totalno što se mene tiče. Svojoj sestri sam sestra, do kraja sveta i nazad i uvek i u svako doba dana i noći. Svom bratu sam sestra kakvu da je želeo nije mogao bolju da dobije. Drugarici sam drugarica ko sestra, ko majka ko druga polovina. Umem da budem i žena i devojčica i savetnica i saborac i drug i sve to umem samo i jedino iskreno, od srca, čisto i ne iskvareno. Ako ikada dođe do toga da me razočara, ponizi i ne ispoštuje vreme mog života u kome je postojao, onda se menja sve, u potpunosti se menja. Postajem hladna, ravnodušna i nezainteresovana. To je najveća kazna koju neko može dobiti, da jednostavno izgubi životnu ulogu koju je nekome igrao u životu. Sa izgubljenih par uloga gubiš sebe, svoj identitet, svoje ljude, gubiš sebe ... mislite o tome :*